Biće vam lepo u Beogradu

Knjigu Rajka Petrova Noga „Zapiši to, Rajko”, u kojoj su od zaborava sačuvana sećanja na druženja sa piscima iz bivših jugoslovenskih republika, objavili su, u „Maloj biblioteci”, Srpska književna zadruga i „Beogradska knjiga”.

Knjiga počinje sećanjem na Ivu Andrića: „Ceo novčani iznos Nobelove nagrade – takav je to škrtac bio – Ivo Andrić je poklonio Bosni kojoj je, odnekud, sve dužan. A ona će mu uzvratiti onakvim uzdarjem...”

To što je Andrić pisao bilo je „jedino njegovo imanje, i samo je on bio vlastan da tim imanjem raspolaže”. R. P. Nogo podseća da Andrić nije dozvolio Kombolu da ga uvrsti u „Antologiju hrvatske poezije”. U Travniku su mu napravili rodnu kuću. Ali, Andrić nije voleo Travnik, voleo je Drinu i Višegrad. Kada je kuća bila završena i opremljena „po turski”, Andrića su pitali da li liči na njegovu rodnu kuću, a on je odgovorio: „Ni nalik”.

U časopisu „Život”, u martu 1967. godine, Muhamed Filipović obznanio je šta je to bosanski duh u bosanskoj književnosti i time obelodanio da je Ivo Andrić i andrićevska literatura više zla Bosni nanela, nego sve vojske koje su kroz nju prolazile i u njoj krv prolile. I, kaže Nogo, bio je u pravu. Jer, da nije bilo te i takve literature: Višnjića, Podrugovića, Milije i drugih Vukovih pevača, Njegoša, Šantića, Dučića, Kočića – svi bismo bili dobri Bošnjaci i Tunjini muslimani. I mirna Bosna. Filipoviću su, ipak, odgovorili Novica Petković i Vojislav Lubarda.

Iz Sarajeva morao je da pobegne i Meša Selimović. Njegova slava je, svedoči Nogo, teško pala Ćamilu Sijariću. Posle pojavljivanja čuvenog romana „Derviš i smrt”, Sijarić je izjavio: „Znao sam da je Meša pametan i načitan čovek, ali odakle mu onako pametan derviš”. Kada su u hotelu „Evropa”, Darka i Meša razgovarali sa Andrićem, i rekli mu da nameravaju da se presele u Beograd, nobelovac im je rekao: „Biće vam lepo u Beogradu... ako od Beograda ne budete ništa tražili”.

U jesen 1968. godine, u Domu omladine u Beogradu, na čuvenoj tribini „Kod Orfeja u 8”, koju je vodio Gojko Đogo, mladim pesnicima, koji su tek objavili prve knjige, govorio je Miloš Crnjanski. Nogo je zapamtio njegov savet: „Valja ne samo raditi, već i dugo živeti, tako dugo da i fizički nadživite svoje neprijatelje. Valja imati kondicije i znati ustati kada vas sruše: jednom vas sruše, vi se dignete. Drugi put, vi se dignete. Kada vas treći put sruše, ako ustanete – tada ste klasik...”

O Desanki Maksimović kaže: „Čitavo jedno, ali strašno stoleće ova je slovenska lipa svojim samilosnim šumom i sapatničkim glasom tešila pastorčad istorije i činila im lada. Nije se libila da odrešito kaže kako je rođena da živi za drugoga, da je deset puta Sestra, pa jednom Žena. Tako je svaki nevoljnik u njenoj poeziji mogao da nađe utehu, a svaki stradalnik branioca. Ne imajući drugog poroda do pesama, svi koji srpski i slovenski zbore bili su joj deca, rod rođeni”.

S Miroslavom Krležom sreo se u Zagrebu, u hotelu „Palas”. Ostalo je zapisano: „Govori, govori, govori Krleža, kao kakva jezička neman, kao jezički buldožer, i što god dohvati – preore, i na naličja okrene, čas ironično, čas cinično, čas melanholično”. Napisao je čitavu jednu biblioteku, pretemeljio hrvatsku, a hteo i srpsku njivu, nema sledbenika...

Posle objavljivanja „Jeretičke priče”, oko koje se digla velika prašina, Branko Ćopić je bio izopšten. Jedne večeri, u Klubu književnika u Beogradu, sedeo je sam. Za njegov sto prišao je jedino Ivo Andrić. Pričali su o svemu i svačemu, Ćopiću se činilo da Andrić nije u toku, sve dok u jednom trenutku nije opsovao. Andrića niko nikada ranije nije čuo da psuje. Nogu je ovu priču ispričao sam Ćopić.

U knjizi je još čitav niz dragocenih priča o Skenderu Kulenoviću, Oskaru Daviču, Nikoli Koljeviću, Novici Petkoviću, Ćamilu Sijariću, Dušanu Radoviću, Vasku Popi, Miodragu Bulatoviću, Borislavu Pekiću, Danilu Kišu, Slobodanu Seleniću, Momi Kaporu, Radovanu Karadžiću, Emiru Kusturici, Stevanu Raičkoviću... a tu su i Nogove pesme o pojedinim „junacima” ove knjige.

Z. Radisavljević