Од Базела до Радовашнице

У манастиру Радовашници, који се налази у подножју Цера, 23 километра од Шапца, долазак искушенице Милице из Швајцарске доживљавају као благослов од Бога. Она се није само духовно посветила цркви и изабрала живот у овом манастиру посвећеном светим архангелима Михаилу и Гаврилу, већ је постала и његов ктитор, поклањајући му целокупну имовину коју је зарадила током више од три деценије боравка у Швајцарској. Његов старешина, архимандрит хаџи Николај (Малишић) верује да ће Милица (Абт) својом племенитошћу и вредним радом претворити Радовашницу у право место ходочашћа православних верника.

Презиме или скраћеница

А она смерно, простодушним осмехом одговара да се само моли Богу да јој да више разума, или да јој макар остави ово што сада има.  

– Није мало дело које сам започела – коначно нам признаје. – Али, не бих могла ништа да урадим без божје воље и хвала Богу што ме је тим путем усмерио.  

Милица је рођена у Семберији, у селу Бродац. Од њене две сестре једна се упокојила, а друга живи у Немачкој. Завршила је музичку школу „Корнелије Станковић” и гимназију у Београду. Пошто је потицала из породице на коју тадашње власти нису благонаклоно гледале отишла је у Швајцарску 1972. године.

Каже да јој се та земља одмах допала јер су Швајцарци диван народ који цени вредне и поштење људе, чисте душе. Становала је код једне жене у Базелу, учила немачки и временом упознала Швајцарца, католика, Адолфа Абта који ће касније постати њен муж и прећи у православље.

Презиме Абт значи игуман, а у почетку је умало довео до прекида познанства.  

– Било је помало и смешно кад смо се упознали. Сећам се, кад ми је дао адресу и кад сам ја видела презиме од само три слова мислила сам да је написао скраћеницу. Е па тај ме више неће видети, помислила сам. Али кад сам од газдарице сазнала више о њему наставили смо да се виђамо. Када смо се венчали за мене је следило ново изненађење, нисам ни знала да има приватну фирму и да припада богатој породици. Био је јувелир, а деда и отац радили су са бакром, није било цркве у Базелу коју нису покрили бакарним кровом – прича нам.

Фришко млеко и џем

Милица је добила посао књиговође у фирми, али како ју је црква све више привлачила, можда и зато што међу својим прецима има и два свештеника, сваки слободан дан користила је да помаже у српској цркви Свих светих, чистила је, кувала, певала за певницом, помагала да се организују венчања, сахране и крштења, и са мужем правила нафоре и божићне бадњаке које су продавали и тако давали прилоге за цркву. Недељом је долазило више од хиљаду верника, наших људи из Швајцарке, али и Немачке и Француске јер се Базел налази на тромеђи. У њиховој кући чести гости су били владике и бројни српски свештеници који су понекад остајали и више дана.  

– Мој муж је био болешљив и више пута ме је питао шта ћу ја радити ако он први умре. Одговорила сам му да ћу се посветити цркви. Ћутао је, али када сам га погледала видела сам да му је било мило.

Миличин муж се упокојио 3. априла 2004. године на Лазареву суботу, у браку су провели 34 године. Ктиторка манастира Радовашница прича нам како је последњих година доста обилазила православне манастире у Србији и суседним земљама у жељи да се замонаши, определивши се за овај манастир због цркве посвећене архангелима. Размишљала је и да своју кућу у Базелу претвори у манастир, али како нису сви ту идеју са одушевљењем прихватили, определила се да дође у Србију. Постала је искушеница 3. априла прошле године, на Велику суботу у Јерусалиму, пред Храмом Светог Васкрсења, тачно шест година после смрти мужа.

– Овде је природа чиста, нетакнута, манастир има своју економију, можемо да отворимо продавницу фришкога млека, лековитог биља, чајева, меда, наше ракије, вина, џема, све би то могло да се продаје и да се манастир од тога издржава, каже ова добротворка.

Њени искушенички дану теку у искреној вери да ће се не само обновити богомоља већ да ће се и народ све више враћати вери и долазити у Радовашницу да се радује њеним лепотама са својом дечицом и унуцима.

– И ја сам пригрлила Бога као детенце мајку, па и кад га мајка истуче, оно јадниче, опет је вуче за сукњу. Тако и ја, мене нико од цркве не би могао одвојити, поверава се велика добротворка.

---------------------------------------------

До крова за годину дана

Почетак радова на обнови цркве која је као и манастир посвећена Светим архангелима Михаилу и Гаврилу недавно је обележен свечаношћу којој је присуствовао и владика шабачки Лаврентије, а већ за 26. јул планирано је освећење црквених темеља. Архитекта Нада Јовичић-Иванчајић истиче да ће црква бити завршена за мање од годину дана и биће верна својој првој, оригиналној верзији из 14. века, са каменом фасадом и уз неке модерне технологије као што је подно грејање и хидроизолација.

У манастиру, за који се сматра да је задужбина краља Драгутина Немањића налази се и темељ старог олтара, мања Црква покрова Пресвете Богородице сазидана 1988. године, извор лековите воде, два столетна бора и амбар који су под заштитом државе, поток који пролази у непосредној близини…

------------------------------------------------------------------------- 

Црква срушена 1941.

Радовашница је скрнављена у доба аустријско-турских ратова, као и за време Првог српског устанка, али највише је оштећена 1941. године када су Немци у знак одмазде запалили манастирске конаке и друге зграде, при чему је све изгорело, а пре тога манастирска имовина је опљачкана. Вандалски чин је завршен 13. октобра када је минирана и до темеља срушена манастирска црква. Најновија обнова започела је одлуком тадашњег епископа Јована, а настављена доласком за игумана оца Николаја који је 1998. године почео изградњу манастирског конака.

---------------------------------------------------

Помаже студенте и болесне

Милица стипендира три студента Богословије, а за време рата у Босни, у којем је доста чланова њене родбине погинуло, слала је хуманитарну помоћ. Обраћала се бројним фирмама у иностранству како би сакупила што више лекова, а знала је и да дође у Републику Српску и посети неку од болница како би се лично уверила да су пакети завршили на правом месту.

– Била сам срећна кад год видим да су у апотеци тачно они лекови које сам послала, да нису нестали негде успут, признаје наша саговорница.