Прва Плејбој Туркиња

Многе светске новине је ових дана посетила једна наизглед банална и неважна вест: Прва Туркиња која се скинула за „Плејбој”. Кажу медији овако: „Скидањем за немачко издање ’Плејбоја’ узбуркала је јавност и изазвала бурне реакције своје фамилије. Мајка с њом не прича, а она сматра да се овим потезом ослободила”. Наречена Туркиња, додуше становница Немачке, што јој се у овом случају узима као извесна олакшавајућа околност, иначе је прелепа црнка дуге косе и савршених пропорција. Одокативном методом процењујем да је у њеним грудима ипак мало силикона, али шта мари, данас је то и онако козметичка интервенција, у рангу нашминканих трепавица и издепилираних интимних зона.

Па се нешто мислим тим поводом, до ког ли ће века на овој планети трајати та најсмешнија од свих смешних фарси, јавна саблазан и морално процењивање нагог женског тела? Естетска процена је додуше политички некоректна у данашње доба, мада је холивудски незаобилазна и јачи вам је адут ако поседујете лепоту од свега што сте у животу постигли. Са тиме се још некако и мирим јер капирам да је естетски моменат јачи од нас, нагонски тежимо ономе што перципирамо као лепо и пожељно.

Али са моралном проценом имам известан проблем. Већ чујем гласове који би сад ову ствар дотерали до апсурда па узвикнули: „Па шта сад хоћете да кажете, да ли би жене требало да иду голе улицом можда?” Будите спокојни, жене то никад неће радити, ако ништа друго, а оно из хигијенских разлога. Која би жена, молићу вас лепо, голе гузе села на седиште градског превоза? Нема шансе. Неће оне то радити ни због временских услова, мало је тих места на планети где би се могло ићи без одеће по читаву годину, а ми овде у Србијици свакако нисмо такво место. Дунуће кошава, пашће неки пролећни пљусак, обући ће се оне, не брините. Тако да ја немам тај страх да ће Београдом икада ходати голе жене. Више ме занима докле ће трајати рат између две непомирљиве струје: једних који скраћују сукње и проширују женама дехолте, и других који се над овим јавно или у своја четири зида саблажњавају?

Шта је заправо саблажњиво у женској наготи? Ево нас увелико у 21. веку (знам, офуцан је то аргумент али морам и ја да употребим сва расположива оружја), да ли је могуће да је света тајна женског тела и даље владајући принцип? И како то ми жене треба да схватимо? То ми тек није јасно. Да ли нам је то казна, оков или можда комплимент? Некад ми се чини овако, некад онако.

Историчари романтичарских аспирација су понекад склони да тврде да су сви ратови на свету отпочињали због жена. Нисам сигурна да у ово верујем, али занимљиво звучи, макар као теорија. У покушају да се сачува женско тело, женска невиност и женска част, штошта је измишљано и чињено, од сада већ комичних појасева невиности до истинских хорора сакаћења интимних делова женског тела. Кад помислим на све то, прође ме језа. Прочитала сам многе књиге о свему овоме, социолошке, психолошке, антрополошке, и опет нисам нашла задовољавајући одговор на питање зашто жена мора да сачува своју чедност? Да ли је све заиста тако банално, да ли је заиста све то само зато да би мушкарац владао светом?

Тешко ми је да поверујем у то. Слутим да има барем још један слој у свему томе и да се он одупире рационалном или феминистичком објашњењу, баш зато што је дубоко психолошки и инстинктиван. Страх ме је и да помислим следећу мисао, а камоли да је испишем, па ипак ћу то урадити јер сам колумниста-авантуриста: да ли је можда ипак природно да жена остане тиха чежња и полупокривена тајна? И ако јесте, зашто је то тако? Не знам, можда је и ово грешка, само нагађам и гласно размишљам. Суочавам своје феминистичко и своје атавистичко биће и пуштам их да се боре као две бубе затворене у тегли.

Прва Плејбој Туркиња је изјавила да ју је јавно свлачење ослободило. И ја јој верујем. Ако ништа друго, ослободило је можда неких неплаћених рачуна. А искрено се надам да је ослободило и у неком дубљем смислу. Било би лепо да је ослободило и њену породицу, која са њом данас не говори. Било би лепо да је ово свет у коме би се мајка голе лепотице поносила својом згодном ћерком и показивала слике комшиницама уз кафу исто као што показује слике са матурског бала своје деце. Био би то један сасвим други свет, скоро па научнофантастични!

Једино што у овој маштарији брине јесте чињеница да се у земљама које су се прве сексуално ослободиле и које су такорећи измислиле еротску индустрију догодио један помало застрашујући апсурд: еротика је изгубила на значају. Једноставно речено, голотиње има кол’ко хоћеш, али више никога не узбуђује.

Можда је одговор на сва она горе постављена питања управо ту! Можда је то оно што чувају појасеви невиности, тај вечно узбудљиви пламен откривања сакривеног? Можда није мушкарац тај који нас покрива, већ природа сама, чувајући нас од потпуне равнодушности пред голом женском дојком? Јер, ако се то деси, онда смо га награбусили, скроз.