Банана економија

Озбиљне расправе и анализе се воде и тек ће се водити да ли се и у којој мери нешто променило у последњих 11 година, у економском животу Србије. Једно је сигурно – постоје понашања, зараде и стилови менаџмента који су „остали у деведесетим годинама”. Већ неколико година учествујем у тиму који анализира стање у ланцу снабдевања српског тржишта воћем и поврћем. Пратимо промене на тржишту, квалитет рада институција које у томе учествују, анкетирамо главне играче на тржишту.

Када својим студентима желим практично да објасним како је један сегмент нашег економског система неефикасан, ја не „потежем” незавршене коридоре – то сви видимо како „иде”, већ као пример узмем банану. Банана је пример воћа које по правилу једемо у неадекватном стању. Или је презрела, скроз жута (до пегавости), или је недовољно зрела, зелена. Уз то, углавном је плаћамо по вишој цени него што би требало, далеко од очекиваног односа цена-квалитет. Надаље, моје предавање улази у сиву зону, тј. објашњавам како банане (и друго јужно воће) улазе и како се чувају на домаћем тржишту. То су по правилу неадекватни транспортни и складишни капацитети. Главни део такве „банана економије” манифестује се кроз смањивање вредности увоза на који се плаћа царина и ПДВ.Воће које купујемо (посебно увозни асортиман) са једне стране неадекватног је квалитета, а продаје се по знатновишој цени него што би такав квалитет заслуживао. Али зато неко у сивој економији воћа и поврћа зарађује одличне паре, без економског дисконтинуитета.

У ланцима снабдевања воћа и поврћа ништа се није мењало у последњих двадесетак година. Осим, зараде увозника, великог избегавања (кроз смањивање основице) плаћања царина и пореза, непријављивања људи који раде на тим пословима итд. Потребно је да свако од нас проведе само један дан на београдској Кванташкој пијаци и да се летимичним погледом увери у ове моје ставове. Тамо ће снимити профил понуде, начин трговања, квалитет робе, поштовање „стандарда” квалитета хране итд. Нормалан грађанин ће се одмах запитати може ли тај процес трговања на велико воћем и поврћем да функционише организованије, чистије, да промет мање кошта и да буде легализован у највећој могућој мери. Да ли грађани Београда и Србије заслужују да једу квалитетнији производ, по нижој цени? Да, наравно, за то нам између осталог треба велетржница.

*Ванредни професор на Катедри за пословну економију и менаџмент Економског факултета у Београду

Др Слободан Аћимовић

Сутра: Шта смо учинили за велетржницу