Тачке додира

Иако је отпала још једна прилика да, у Варшави, детаљније непосредно поразговарају, Барак Обама и Борис Тадић су у истом месецу урадили исту ствар, као по договору: успешно су окончали маратонске потере за најтраженијим бегунцима. У размаку од само 25 дана, Осама бин Ладен је пронађен и убијен, а Ратко Младић ухапшен и следује му изручење Хашком трибуналу.

Председници Америке и Србије су остварили још два циља, такорећи истовремено. Ефикасним финиширањем потрага развејали су гласове да су неодлучни лидери и показали да могу да изађу на крај бар са једним од многих наслеђених проблема.

Не умишљам, наравно, да се могу поредити Америка и Србија, Обама и Тадић, Бин Ладен и Младић,само бележим да је у свету све више додирних тачака и међу неупоредивостима.

До проналажења двојице најтраженијих бегунаца дошло је, на пример, на старту изборних кампања. И Обами и Тадићу су, на том пољу, речени подухвати помогли: Американцу да сузбије примедбе да не води довољно рачуна о националној безбедности,а Србину да отклони важну препреку на путу ка придруживању Европској унији, која је овде и стратешки и анкетни приоритет.

Поједини хроничари инсистирају на разликама. Обама је, кажу, спољном интервенцијом ојачао унутрашње позиције,а Тадић је унутрашњом акцијом ојачао спољне позиције.

Границе између спољњег и унутрашњег ефекта су, пак, увелико ишчилеле. Широм света се констатује да стратешки приоритети и Обаме и Тадића имају, после окончавања случајева с најтраженијим бегунцима (Бин Ладена оптуженог за тероризам,а Младића за геноцид),знатно бољу прођу.

Тешко ћемо се, уосталом, присетити иједног битног савременог (не)успеха у коме нису повезане унутрашње и спољне (не)прилике. Готово као у случају симбиозе економија Америке и комунистичке Кине. Или, у оставци Доминика Строс-Кана на место шефа ММФ-а, где се залагао за већу подршку слабијегдела света, а био ухапшен под оптужбом да је напаствовао њујоршку хотелску собарицу. Или, у ванредним успонима наших спортиста и других професионалаца, тек кад постану печалбари. Или,у шетњи београдским централним улицама, чији су називи, као и на многим другим странама света, исписани домаћим писмом, док главне муштерије маме иностраним брендовима и језицима.

У таквим комбиновањима испада и да данас на Европу (западну) више полаже Србија него Америка. Обама је проглашен за „првог шефа Беле куће коме Европа није приоритетна”,а Тадићаза „првог лидера модерне Србије коме је Европа приоритет”.

Логика опстаје и кад се потискује: суперсила тежи глобалном обухвату, а мала земља усклађивању са околином. Обе уважавају чињенице: првада се центар економских активности сели са Запада на „Нови исток” („азијских џинова и змајева”), друга да се некадашњи европски Исток већма поистовећује савредносним системом Запада.

Пребирајући по успоменама скрстарења по свету,као дописник „Политике” из Јужне Америке, Вашингтона и Пекинга, а по Европи претежно без професионалних обавеза,постао сам још приврженији смислу крилатице: „Свуда пођи, кући (што је и континент на коме си) дођи”. Кад упоредим доживљаје, слажем се с путањом већине наших гастарбајтера,ништа боље од старе Европе (како ју је, превасходно због француског и немачког противљења неоснованој инвазији на Ирак, иронично назвао бивши шеф Пентагона Доналд Рамсфелд).

Да бисмо постали део њене Уније, чему званично тежимо, није довољно што ћемо Хашком трибуналу, као органу УН, послати Младића. Неће бити довољна ни потоња, вероватна, екстрадиција последњег траженог бегунца Горана Хаџића.

Не ради се о сталном условљавању. Тражи се, као и у свим случајевима, испуњавање критеријумима за приступ клубу, који се држи својих правила. Као што и многа места, чак и за разоноду, инсистирају да је обавезна кравата, да су непожељне патике…

Вратимо се, на крају, последицама ефикасних потрага које су обележиле овај месец. Овде се, по негде, сугерише „Хаг скраћује пут до Брисела” и да ће, свакако, до нашег учлањења ЕУ протећи мање времена од утрошеног на проналажење хашких оптуженика. Хватање Младића неће, међутим, ослободити Србију осталих тестова подобности за ЕУ, као што су разрешење „косовског питања” и сузбијање корупције. Као што ни ликвидирање Бин Ладена неће одагнати страхове у САД од нових терористичких удара.

Али, ипак се нешто битно мрднуло изван шаблона: одавно се Вашингтон и Београд нису, практично истовремено, хвалили резултатима сличних акција, којима су побољшали међународну климу. Кад се то сада догодило, можемо да очекујемо и свакојака друга „чуда”.