Један језик, један Бог, много преводилаца

Бор, Неготин – Власи источне Србије говоре једним језиком и моле се истом Богу. Али када тај језик треба да се преведе, и када треба отићи у цркву, настају контроверзе. Чији је тај језик – влашки или румунски? У којој цркви треба да чују реч Божју, у српској или румунској? Две цркве су сестринске, али када је у питању бројање стада, онда родбинске везе падају у воду и дижу се на виши ниво, на односе две патријаршије.
Када тај језик треба увести у школе или га чути на телевизији, игра надилази лингвисте и опет прелази на виши ниво. На полемике између Националног савета Влаха и локалних влашких партија, са тенденцијом да се попне још више, све до односа званичног Београда и Букурешта, који су, опет, пријатељски.
 

Потребна је асистенција неке старе врачаре, представнице надалеко чувене влашке магије, да би се схватили међуетнички односи у прелепој долини Тимока, све празнијој људима и све пунијој велелепним кућама гастарбајтера који су отишли на запад, где нема језичких и верских контроверзи. И где је једино божанство „евро”.
– На српском језику ја сам Влах. А на румунском језику – Влах се каже Рмун – каже ми др Предраг Балашевић, лидер Влашке демократске странке Србије, који наговештава могућност да напусти Национални савет Влаха, управо због језика.

Иако се добро разумеју, Балашевић не може да се помири са чињеницом да је Одбор за очување језика поменутог Савета прихватио да се ћирилично писмо користи при стандардизацији влашког језика. Када каже влашког, Балашевић мисли на румунски језик.
– Не постоји пример да један романски народ користи ћирилицу – изричит је Балашевић, указујући да језичко питање није политичко. Национални савет Влаха Србије, међутим, у својој декларацији наводи следеће: „И поред чињенице да је језик којим Власи данас у Србији говоре идиом, односно дијалект, произашао из балканског латинитета, делом из румунског, а делом са примесама нероманских језика, он је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха”.

Овај савет најављује да ће радити на стварању услова за очување, напредовање и коришћење матерњег језика Влаха, којим они говоре и који разумеју.
– У међувремену, до завршетка стандардизације, службени језик Влаха је само српски језик који је иначе службени језик на целој територији Србије. За то време, матерњи језик Влаха ће ипак бити у употреби у електронским медијима за потребе информисања или у другим приликама – каже председник Одбора за међунационалне односе Скупштине Србије и потпредседник Националног савета Влаха Милетић Михајловић.
Лингвиста из САНУ који слови за једног од најбољих познавалаца влашког питања, али не жели да се представи, свестан осетљивости „присвајања” ове националне мањине, разапетих између блискости са Србима и амбицијом појединих заговорника „румунизације Влаха”, каже да, са становишта дијалектологије, Власи у североисточној Србији говоре два различита дијалекта румунског језика – један је банатски а други је олтенски.
– Идеја да се стандардизује тај дијалекат је као да се стандардизује неки дијалект српског језика. Са становишта језичке политике, ипак се све може прогласити за језик, што смо видели после распада СФРЈ – тврди наш саговорник.

У својој канцеларији у Неготину, седишту Приобалне Дакије Румунске православне цркве, протојереј Бојан Александровић нема дилему да је влашки језик синоним за румунски.
– Овде постоје људи који траже службу на свом матерњем језику – румунском, или такозваном влашком – каже Александровић. Млади свештеник врши службу на влашком језику у Цркви светих Архангела и преподобне мати Параскеве, у селу Малајница, у којој се налази покров са моштију Свете Петке, дар који је Александровићу предао румунски патријарх Даниел.

Ипак, језик којим Александровић врши богослужење за представнике СПЦ исувише је гласан, и из раштрканог, готово напуштеног села, већ дуже време чује се чак до београдске патријаршије. Наиме, у саопштењу за јавност Светог архијерејског сабора СПЦ, са последњег редовног заседања, знатан део посвећен је деловању Румунске цркве. 
– Јерархија РПЦ не поштује канонски поредак и јурисдикцију сестринских цркава – наводи се у саопштењу и прецизира да је Сабор захвалан РПЦ за добар однос према Темишварској епархији СПЦ, за подршку коју пружа њеном администратору, свештенству и монаштву, чему одговара братољубиви став СПЦ према Румунима у српском Банату. Али, Сабор истовремено изражава жаљење и одлучан протест због неканонских упада појединих епископа и клирика из Румуније на подручје двеју епархија у источној Србији, без благослова и одобрења надлежних епископа СПЦ.

Један од клирика о коме се говори у саопштењу је управо Бојан Александровић, па га је епископ Тимочки Јустин удаљио из СПЦ, иако је Александровић већ тада био у сестринским одајама Румунске православне цркве.