Гувернер није гувернанта

Ко зна каквим је политичким нагодбама у члану петом, тек усвојеног, Уставног закона прописана обавеза избора новог гувернера Народне банке Србије на првој, конститутивној, седници републичке скупштине.

Такво решење, судећи по реаговањима актуелног гувернера НБС Радована Јелашића, било је равно грому из ведра неба, јер је Уставом, али и позитивним Законом о НБС, гарантована независност централне банке.
Независност НБС да, али не и стабилност функције гувернера у вртлогу политичког карусела.

Аналитичарима и хроничарима наших политичких и партијских збивања остаје у аманет да проникну у тајну образложења којим су се руководили актери оваквог решења, али и без тога све указује на то да је реч о политичкој природи одлуке. Радован Јелашић треба да оде. Због чега? Зар је то важно. Вероватно и зато што је био члан Г 17 плус. Истина, како је рекао недавно потписнику ових редова, "није носио мајице те партије, нити јој се удварао, већ је радио свој посао, доносећи често и мере које нису биле популарне за ту странку и њене челнике", али…

Суштина целе ове приче, међутим, није оплакивање судбине актуелног гувернера. Уставни закон је донет са таквим решењем. И ту се, бар до неке следеће прилике, ништа не може променити. Ово није тренутак ни за вајкање, што ће до сасвим извесне смене гувернера доћи без расправе о његовом учинку, који, руку на срце, не може добити лошу оцену. Напротив.

Питање свих питања је, међутим, коме је потребна тако честа смена првог човека НБС. Јелашић је пети гувернер за последњих петнаестак година. Искуство свих политички и економски стабилних земаља говори да се са сваком најавом, а поготово променом гувернера, привредни токови усталасају, робно-новчани токови поремете, а инфлација повампири. И ко то плаћа? Обичан свет и већи део привреде.

После готове ствари, као што је ово решење у члану петом Уставног закона, позивати се на искуство Америке, у којој је први човек њених Федералних резерви, Ален Гринспен, столовао још за време демократе Клинтона, а потом мандат наставио и код републиканца, актуелног Буша јуниора – више је него илузија. Ту чињеницу, као и реперкусије смене гувернера централне банке са сваким новим изборима, морали су знати њени предлагачи, али и многи од оних који су подигли руку у Скупштини за такво решење. О европским искуствима да се и не говори. Тамо се добро зна шта је гувернер, а ко гувернанта. Па ни оне се не мењају тако често, ако добро раде свој посао и деца их прихвате.

Да је политика наш занат најпречи и најуноснији, поготово ако неко други плаћа цех за промашаје и потезе којих се свет клони, јер се одавно научио на грешкама, и овог пута се показало као инаћење са самим собом. Таман кад смо стигли до какве-такве монетарне и ценовне стабилности, за коју ће многи одмах рећи да није успех само Јелашића, хајде да променимо економског диригента.

Превиђа се, у овој нашој предизборној кратковидости, да функција гувернера није ствар конкретне личности, већ гаранција стабилности и неповредивости система који претендује на дугорочност. Много дужу него што је време између две изборне рунде. Здравље националног новца и економска сигурност не зависе од Радована Јелашића или неког Пере Петровића, већ од учинка институција централне банке и гувернера, коме су, опет, политичким играма у доношењу новог Устава дата толика овлашћења каква ни многи суверени држава немају. Али, то је већ прича за себе и од које нема никакве вајде. Код нас, изгледа, не само фудбалски селектор већ и гувернер може бити свако у кога политичари упере прстом.