Остарити млад

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Шта се ново може рећи поводом 70. рођендана уметника који је награду за животно дело добио још пре две деценије (тај „Греми” уручио му је 1991. Џек Николсон)? О Бобу Дилану је све већ изговорено и написано и пре него што је, 24. маја, почео да одбројава своју осму деценију, али нови животни јубилеј је ипак био повод да се констатује да, иако је 10 година старији него кад кад је са торте одувао 60 свећица, није битно другачији.

Некоме ко је америчка и светска звезда постао још у шездесетим годинама прошлог века, свакако није неопходно да још излази пред микрофоне са својом гитаром и усном хармоником и да пева своје нове и старе песме. Боб Дилан је прошле године, као и у пет претходних, одржао више од стотину великих и малих концерата, више него све његове колеге-исписници заједно.

Чак и да је још пре 20 година престао да пева и свира, његова легенда би остала нетакнута, јер својој репутацији нема више ништа ни да дода нити може да јој одузме. Ни новац свакако није мотив. Па шта га онда тера да истрајава на сцени, када може сасвим лагодно да ужива у старој, заслуженој слави?

То је било једно од главних питања у свим текстовима који су ових дана објављени поводом његовог најновијег, „округлог” рођендана. Понуђени су, наравно, разни одговори од стране професионалних аналитичара музичке и рок сцене, коментатора, блогера и аматера. Сви су се при том некако сагласили у томе да једино објашњење може да буде жеља да остане млад, да траје, да проверава да ли његове песме настале у другом времену још имају смисла и у овом.

И да стално проверава да ли, сем у носталгичним рок ветеранима, има обожаваоце и у твитер и хип-хоп генерацији која нема појма о томе зашто је његово легендарно „дување у ветар” у своје време било толико важно и зашто је његова песма са тим насловом („Blowin' in the Wind") постала једну од најбољих протестних песама свих времена.

Боб Дилан није међутим једини активни првоборац рок револуције и кантаутор балада у којима су стихови важнији од пратећих акорда (мада је битан ни њихов склад). Џоан Баез је свој 70. рођендан имала (реч славила за толики број свећица на торти није баш најадекватнија) прошлог октобра, Пол Сајмон ће седам деценија навршити пре краја ове године. Пол Макартни, Арета Френклин и Лу Рид ће ту част имати 2012.

Да су живи, Џон Ленон и Џими Хендрикс би 70-годишњаци били у октобру ове, односно у новембру следеће године…

Дејвид Хајду, ванредни професор новинарства на Колумбија универзитету, у есеју објављеном ових дана на коментаторским странама „Њујорк тајмса”, износи занимљиву тезу по којој овај талас рок 70-годишњака није случајна подударност. Сви ови уметници, доказује он, били су 14-годишњаци око 1955–1956, када је избила ерупција рокенрола и своје стасавање почињали у за модерну популарну музику и масовну културу историјским околностима.

Сви су они били у формативном добу, између детињства и младости, када се излази из једног безбедног света и улази у други, у којем почиње суочавање са „тиранијама секса и одрастања”, када се доносе одлуке какав човек неко жели да постане и које узоре да следи. У том процесу и избор музике постаје важан део идентитета.

Као 14-годишњак, Роберт Цимерман (будући Боб Дилан – на ново име га је, тврде његови биографи, инспирисао песник Дилан Томас), слушао је Елвиса Прислија, који тада објављује своје прве плоче, што је за младића у првој години средње школе било откровење. „Кад сам први пут чуо Елвисов глас, знао сам да нећу да радим за било кога, да ми нико неће бити шеф… Осећао сам се као да сам побегао из затвора”, цитира професор Хајду Диланове речи.

У многобројним есејима поводом Дилановог 70. рођендана, као његов најпродуктивнији период наводи се онај између 1962. и 1970, мада се указује и на периодична „васкрснућа” у 1975, 1989. и 1997. После тога је снимио неколико „добрих до изврсних” албума и сваких неколико година започињао неки нови експеримент.

То се сматра доказом његовог сталног унутрашњег немира: кад год би у каријери нешто усталио, бежао је од тога са неким новим звуком или неком новом техником. У једном документарцу о себи, то је објаснио овако: „Ја сам рођен далеко од места на којем је требало да будем, па сам зато стално на путу кући.”

Занимљиво је и виђење његовог политичког ангажмана, кроз његове песме, из пера Питера Драјера, професора политике на Осидентал колеџу у Лос Анђелесу, који је профил Боба Дилана написао за књигу „Сто највећих Американаца 20. века”, чија је премијера најављена за почетак идуће године.

Та анализа показује да је Дилан своје најчувеније протестне песме написао у кратком периоду, за мање од три године, од свог дебија на сцени њујоршког Гринвич Вилиџа 1961, до 1964. Тих двадесетак песама верно су одсликавале расположење послератне „беби бум” генерације, у околностима последњих трзаја макартизма (прогона политичких неистомишљеника и наводних комуниста) и успона покрета за грађанска права. Са „Дувањем у ветар”, био је први који је доказао и да музика са левичарским порукама може да буде комерцијална.

Да се „заситио политике”, Дилан је пријатељима почео да говори још 1964, али песме које је дотле написао и отпевао нису више биле само његове –биле су исувише добре да би их се одрекао, а други их заборавили.

Политици се ипак с времена на време враћао. Професор Драјер подсећа на његове речи са концерта на Универзитету Минесоте, у изборној ноћи 2008, када је објављена победа Барака Обаме. „Рођен сам 1941” – рекао је тада Дилан – „у години када је бомбардован Перл Харбор. Од тада сам живео у тами, а изгледа да ће ствари сада почети да се мењају.” Потом је извео „Дување у ветар”.

„Потребно је много година да се постане млад”, рекао је једном Пикасо. Боб Дилан доказује нешто слично: да је потребно доста година да се остане млад.

И  да старост наступа само онда кад неко није више способан да започиње ништа ново.