Мачићи обарају диктатора

На једној од старих црно-белих фотографија окачених на Гуглу, најбољем новинарском другу, Тод Гитлин неодољиво подсећа на Боба Дилана. Изненадио се због тог поређења, скинуо качкет са петокраком, испод које је ситним словима исписано „Вијетнам”, а онда смо заједно констатовали да Интернет уме да превари.

Али, у време шездесетих прошлог века, када се глобална информатичка мрежа и њена хиперактивна деца, Фејсбук и Твитер, нису мотала чак ни у подсвести Артура Кларка, професор новинарства и социологије и шеф катедре за докторске студије на Колумбија универзитету Тод Гитлин заиста је шуровао са Диланом. Осим што је тата бунтовног рокенрола, у његовој најкреативнијој фази, поставио музичке темеље за герилски рад Гитлиновој генерацији, обојица су били у истом тиму када су организовали прве националне протесте широм САД против америчке интервенције у Вијетнаму.

– Невероватна је ствар имати Боба Дилана за компањона кроз протекле деценије – каже ми Гитлин.

Неколико минута раније, у холу Факултета политичких наука у Београду, он је заиста много више подсећао на трећепозивца деце цвећа, са упечатљивим качкетом резервисте вијетконговца, него на једну од икона академске Америке и њених друштвених покрета.Али, још од 1963. године, када је био лидер студентског покрета, а Дилан члан Покрета за људска права Афроамериканаца на југу САД, каријере су им имале сличну путању. Док Дилан годинама путује широм света на маратонској светској турнеји, као бивши герилац са почасним докторатом мејнстрим суперзвезде, професор Гитлин је после Каира, где је одржао предавања о револуцији, медијима и демократији, стигао у Београд да професорској и друштвеној елити представи идеју новог света, нових медија, нових покрета и глобалних друштвених промена.

Професор је у Каиру покушао да открије колико су Интернет и друштвене мреже утицале на револуцију у Каиру. И да одговори колико су у праву они теоретичари завере да је то била само маска за неке друге субверзивне активности на северу Африке.

– Прочитао сам пуно изјава које су говориле – Фејсбук је важан, Твитер такође... Био сам веома скептичан. Али, после бројних разговора у Каиру, мислим да је прича тачна. У Америци такође имамо све те платформе, али када погледате за шта их људи користе, видите да им служе да деле слике са путовања, размењују поруке за рођендане или слике деце – каже Гитлин.

Фејсбук и Твитер, дакле, сами по себи нису проузроковали револуцију. Професор је у Каиру разговарао са блогером који је објављивао своје постове под псеудонимом „Пешчани мајмун” и писао на енглеском, јер је то био начин да буде мање интересантан Мубараковој тајној полицији. Гитлину је цитирао америчког интернет гуруа Итана Цукермана у ономе што он назива „Теорија слатког мачета нове технологије”.

– Било која технологија која може да се користи да се размењују слике симпатичних мачића, може да буде коришћена за обарање диктатора – прича професор.

Ако смо се сложили да се Интернет може користити за обарање влада, није ли већ свргнуо са трона штампане медије? Гитлин скида качкет, између турске кафе и еспреса бира ону прву, а затим одговара са осмехом:

– Даћу вам једноставну статистику: 1992. године у Америци је око 60.000 људи радило у медијима – новинари, фоторепортери, уредници. Данас их је 40.000. Ево једног примера: Држава Њу Џерси на гласу је као веома корумпирана, па је у „Њујорк тајмсу” било 50 новинара који су покривали само ту регију, а сада их је 15. Дакле, ово је добро време за корупцију и добро време да се некажњено чине злочини. Ипак, и у овој консталацији покрећу се нови медијски пројекти, већином на Интернету. Управо учествујем у једном таквом пројекту новог интернационалног медијског сајта који се зове Њуз моушн и он има веома добре, углавном младе новинаре од који су неки прави експерти– прича професор.

Чињеница је, питам га, да се преко Интернета информације брзо шире, али се истом брзином пласирају дезинформације и гласине. Како се снаћи у тој конфузији?

– То је веома важно питање. Али све што видимо данас у медијима и на Интернету, није реч о новој ситуацији. На самом почетку новинарства у Америци, у осамнаестом и деветнаестом веку, новине су биле пуне пропаганде, дезинформација, оговарања. Већина листова током раног 19. века била је контролисана од политичких партија и били су ужасни. Ми често мислимо о златном добу новинарства, а оно је, ако је икад постојало, било веома кратко –сматра Гитлин.

Александар Апостоловски