О-рук еколози

Оливер Дулић као једно од главних достигнућа свог мандата на месту министра животне средине наводи jaчање еколошке освешћености грађана. Судећи по њиховом одзиву на акцију „Очистимо Србију”, Дулић је у праву. Око 3.000 дивљих депонија широм земље добровољно је чистило 270.000 људи, шездесетак хиљада више него лани, када је организована иста акција.

Хармоничну слику опште решености да се ђубре протера са утрина, ливада, ивица друмова и обала квари питање зашто су се поново морале чистити две трећине места са којих су и прошле године уклоњена дивља сметлишта. Колико год да смо еколошки „писменији”, тa места су опет затрпана смећем неколико недеља након претходног чишћења.

Утисак о националној слози квари и присећање на то да изградња регионалних депонија, које би замениле општинска сметлишта од којих ниједно не испуњава услове за безбедно складиштење отпада, годинама запиње због отпора грађана уплашених идејом да се, како то доживљавају, под њиховим носом гомила ђубре суседа. Због тога је министарство морало да у прописе унесе овлашћење да наметне локацију ако се договор са локалним властима и њиховим тврдокорним гласачима покаже неостваривим. У сукобу с таквим стањем свести, држави је још теже да нађе град који би примио постројење за опасан отпад, које су досад са свог прага отерали Ћуприја, Шабац и Ћићевац.

Грађани који се одупиру тим Дулићевим плановима исти су они који су у суботу, у организацији његовог министарства, несебично чистили Србију. Сви желе незагађену земљу, разумеју да су прописна складишта за отпад безбеднија него да он, укључујући и токсични и канцерогени, остане разбацан којекуда. Зачкољица је у томе што свако сматра да је паметније лепрознима саградити болницу него да тетурају улицама, али нико не жели да му поглед на тај санитет пуца са кућног прозора.

Еколошка свест нам је таква да се расправе о питањима важним за животну средину и опште здравље воде на ниском нивоу. Генетски модификоване усеве њихови противници оцрњују као део глобалне завере да се мутагеном храном смањи планетарна популација како би тајна светска влада лакше држала преживеле у покорности. Борци против нуклеарних електрана верују да су таква постројења темпиране бомбе које пре или касније морају експлодирати. И једни и други имају и боље, научно утемељеније аргументе, али за српску јавност и ови су досад били довољни.

Одговорност државе није само у томе да у таквим дискусијама понуди уверљиве доказе, већ и да предузме конкретније кораке. За почетак, морала би се постарати да комуналци односе кућно смеће од свих грађана Србије, уместо од свега 60 одсто, као што је сада, због чега и имамо толико дивљих депонија. Такође, нужно је да уведе пречишћавање отпадних вода пре испуштања у реке, што се ради у једва неколико градова.

У противном, „Очистимо Србију”, колико год пројекат био племенит и користан, остаће само акцијашење викенд-еколога.