Баштованска политика

Док нуткају намерника плодовима из своје окућнице, сељанке, које сам видео пролазећи Подунављем, нису слутиле да сличну улогу повремено игра и „прва дама” Америке. Јер, на свечаној вашингтонској вечери, Мишел Обама је немачку канцеларку Ангелу Меркел управо почастила сопственим производима, поврћем које узгаја у врту Беле куће.

Тако подешена трпеза погодовала је циницима да је „мало забибере”. Гошћа је, кажу, могла да помисли: диче ми се здравом храном да би забашурили да им је болесна економија. А домаћини: добро је да је подсетимо да снага (и економска) на уста улази, јер је они тамо управо губе због појаве опасне бактерије у намирницама.

Епизода је специфичан доказ да су политика и дипломатија изразито, као ретко када, утрчале на баштовански терен. Ко, шта и где, може да посеје, пожање и убере, испоставља се као прворазредни национални и интернационални изазов.

Ако већ свет доживљавамо као џунглу, сигурније је да се крећемо међу биљем него међу зверињем, теза је чију је важност оспорио размах мутиране ешерихије коли за коју се претпоставља да је банула из зелениша. Зараза је пореметила међудржавне односе: Шпанија тражи обештећење за споља неосновано окривљене њене повртаре, Русија је муњевито забранила увоз свежег поврћа из ЕУ…

Испада да смо као свет, опасним начинили баш ствари без којих не можемо. Па је после „побуна” ваздуха (загађење до глобалног отопљавања), воде (несташица питке, уз суше и поплаве) Сунца (озонска рупа), земље (ерозије и ширење пустиња), животиња („луде краве”, „птичји” и „свињски” грип), дошла на ред и „буна” најпокорније, биљне, нам својте.

Да невоља буде већа, напад из флоре долази у тренутку кад влада јагма за њеним плодовима (нарочито житарицама) и диже им цене до небеса. Најновија драма ће их привремено појефтинити, а онда ће наставити да поскупљују, процењују стручњаци, који прецизирају да је „окончано доба јефтине хране” о чему сведоче и учестале „револуције изгладнелих”.

Убрзано се, стога, појачавају мере „прехрамбене безбедности”. Местимично попримају и обрис највећег тржног центра, јер се на све стране купују или закупљују плодна пространства. Добитак, притом, изгледа гарантован као у мало којој другој работи: храна ће поскупљивати па ће улози донети замашну вајду у коју спада и одржавање социјалног мира.

За само годину дана (2008–2009) странци су у низу земаља, према доступним статистикама, узели „под своје” 40 милиона хектара, десетоструко више од полувековног просека, и настављају да увећавају такве поседе. Некада су се тим трансакцијама бавиле углавном транснационалне компаније (нарочито из Европе и САД), а сада су све значајнији непосредни актери – државе, превасходно оне које имају вишак новца а мањак обрадивих површина, као што су блискоисточна петролејска „елдорада” и далекоисточни индустријски „змајеви” (од Саудијске Арабије до Кине). Продавци или закуподавци остају, притом, исти – земље (већином из Африке, делова Азије и Латинске Америке) које имају вишак обрадивих површина а мањак капитала.

Однос изгледа логичан. Уравнотежавање између вишка и мањка.

Ситуација ипак остаје неуравнотежена. С једне стране, спољне инвестиције су неопходне за развој запостављених подручја, с друге, улагачи већма присвајају добит, а с треће, низ локалних влада тај прилив капитала више користи за одржавање на власти него за задовољавање општих потреба.

Хроничари подсећају да се сличним путем ишло ка статусу „банана република” (када су својевремено централноамеричке државе потпале под практичну управу воћних гиганата из САД). Садашње трансакције се често карактеришу као „приграбљивање земљишта”, што је назив који подржавају и експерти у специјализованим листовима, као што су лондонски „Економист” и „Фајненшел тајмс”, вашингтонски „Форин полиси”…

Земљиште бива, местимично, важније и од земаља. Отуђује се или изнајмљује, често уз истеривање сељака, иако „одузимање земљишта врло лако доводи до устанка”, како каже један од пионира борбе за одрживи развој, Американац Лестер Браун. Он је и жестоки критичар коришћења кукуруза за прављење горива, јер то доприноси поскупљењу хране, и истиче: „Цивилизација може да опстане без нафте али не и без плодног тла.”

Неопходна је, произлази, пажљивија „баштованска политика”. Често је, уосталом, баш истицање флоре за симбол, означавало битне цивилизацијске промене. Од „бостонске чајанке” и „деце цвећа”, до комуникацијске „купине” („блекберија”) која је помогла „револуцији јасмина”, покренуту протестним самоспаљивањем злостављаног уличног продавца поврћа…