Baštovanska politika

Dok nutkaju namernika plodovima iz svoje okućnice, seljanke, koje sam video prolazeći Podunavljem, nisu slutile da sličnu ulogu povremeno igra i „prva dama” Amerike. Jer, na svečanoj vašingtonskoj večeri, Mišel Obama je nemačku kancelarku Angelu Merkel upravo počastila sopstvenim proizvodima, povrćem koje uzgaja u vrtu Bele kuće.

Tako podešena trpeza pogodovala je cinicima da je „malo zabibere”. Gošća je, kažu, mogla da pomisli: diče mi se zdravom hranom da bi zabašurili da im je bolesna ekonomija. A domaćini: dobro je da je podsetimo da snaga (i ekonomska) na usta ulazi, jer je oni tamo upravo gube zbog pojave opasne bakterije u namirnicama.

Epizoda je specifičan dokaz da su politika i diplomatija izrazito, kao retko kada, utrčale na baštovanski teren. Ko, šta i gde, može da poseje, požanje i ubere, ispostavlja se kao prvorazredni nacionalni i internacionalni izazov.

Ako već svet doživljavamo kao džunglu, sigurnije je da se krećemo među biljem nego među zverinjem, teza je čiju je važnost osporio razmah mutirane ešerihije koli za koju se pretpostavlja da je banula iz zeleniša. Zaraza je poremetila međudržavne odnose: Španija traži obeštećenje za spolja neosnovano okrivljene njene povrtare, Rusija je munjevito zabranila uvoz svežeg povrća iz EU…

Ispada da smo kao svet, opasnim načinili baš stvari bez kojih ne možemo. Pa je posle „pobuna” vazduha (zagađenje do globalnog otopljavanja), vode (nestašica pitke, uz suše i poplave) Sunca (ozonska rupa), zemlje (erozije i širenje pustinja), životinja („lude krave”, „ptičji” i „svinjski” grip), došla na red i „buna” najpokornije, biljne, nam svojte.

Da nevolja bude veća, napad iz flore dolazi u trenutku kad vlada jagma za njenim plodovima (naročito žitaricama) i diže im cene do nebesa. Najnovija drama će ih privremeno pojeftiniti, a onda će nastaviti da poskupljuju, procenjuju stručnjaci, koji preciziraju da je „okončano doba jeftine hrane” o čemu svedoče i učestale „revolucije izgladnelih”.

Ubrzano se, stoga, pojačavaju mere „prehrambene bezbednosti”. Mestimično poprimaju i obris najvećeg tržnog centra, jer se na sve strane kupuju ili zakupljuju plodna prostranstva. Dobitak, pritom, izgleda garantovan kao u malo kojoj drugoj raboti: hrana će poskupljivati pa će ulozi doneti zamašnu vajdu u koju spada i održavanje socijalnog mira.

Za samo godinu dana (2008–2009) stranci su u nizu zemalja, prema dostupnim statistikama, uzeli „pod svoje” 40 miliona hektara, desetostruko više od poluvekovnog proseka, i nastavljaju da uvećavaju takve posede. Nekada su se tim transakcijama bavile uglavnom transnacionalne kompanije (naročito iz Evrope i SAD), a sada su sve značajniji neposredni akteri – države, prevashodno one koje imaju višak novca a manjak obradivih površina, kao što su bliskoistočna petrolejska „eldorada” i dalekoistočni industrijski „zmajevi” (od Saudijske Arabije do Kine). Prodavci ili zakupodavci ostaju, pritom, isti – zemlje (većinom iz Afrike, delova Azije i Latinske Amerike) koje imaju višak obradivih površina a manjak kapitala.

Odnos izgleda logičan. Uravnotežavanje između viška i manjka.

Situacija ipak ostaje neuravnotežena. S jedne strane, spoljne investicije su neophodne za razvoj zapostavljenih područja, s druge, ulagači većma prisvajaju dobit, a s treće, niz lokalnih vlada taj priliv kapitala više koristi za održavanje na vlasti nego za zadovoljavanje opštih potreba.

Hroničari podsećaju da se sličnim putem išlo ka statusu „banana republika” (kada su svojevremeno centralnoameričke države potpale pod praktičnu upravu voćnih giganata iz SAD). Sadašnje transakcije se često karakterišu kao „prigrabljivanje zemljišta”, što je naziv koji podržavaju i eksperti u specijalizovanim listovima, kao što su londonski „Ekonomist” i „Fajnenšel tajms”, vašingtonski „Forin polisi”…

Zemljište biva, mestimično, važnije i od zemalja. Otuđuje se ili iznajmljuje, često uz isterivanje seljaka, iako „oduzimanje zemljišta vrlo lako dovodi do ustanka”, kako kaže jedan od pionira borbe za održivi razvoj, Amerikanac Lester Braun. On je i žestoki kritičar korišćenja kukuruza za pravljenje goriva, jer to doprinosi poskupljenju hrane, i ističe: „Civilizacija može da opstane bez nafte ali ne i bez plodnog tla.”

Neophodna je, proizlazi, pažljivija „baštovanska politika”. Često je, uostalom, baš isticanje flore za simbol, označavalo bitne civilizacijske promene. Od „bostonske čajanke” i „dece cveća”, do komunikacijske „kupine” („blekberija”) koja je pomogla „revoluciji jasmina”, pokrenutu protestnim samospaljivanjem zlostavljanog uličnog prodavca povrća…