Где је баскет-бал…

Кошарка, која је од доласка у Србију 1923. дуго имала назив баскет-бал, деценијама је заслуживала назив којим се још дичи: „најбољи државни производ”. Какве смо уметнике у том спорту имали, како су они плесали с лоптом, то је заиста био и баскет и бал. Готово све медаље на највећим такмичењима, чак 34, освојили смо на таленат, машту и виц. Заправо, само једна није била плод наше посебности. Њу смо ишчупали на снагу, рововску борбу и тренерску тактику, пре две године на Европском првенству у Пољској, када је од нас била боља само Шпанија.

Искрено, још неколико екипа је тада играло боље од нас, ни селектор Душан Ивковић није крио да је медаља „дошла прерано”, али уз мало среће и много упорности стигло је сребро као мелем на рану после шест сушних година. Док су многи славили, они ретки су се питали – у шта се то претворила наша кошарка, шта су данас одлике српског репрезентативца, какво му је место у највећим европским лигама…

Одговори нису нимало пријатни: одабрани српски играч данас углавном има једва изнад 70 одстошута с „пенала”, несигуран шут са дистанце, а у јаком европском клубу углавном седи на клупи. Управо с таквим чињеничним стањем среће се селектор Ивковић који је јуче саопштио списак кандидата за Европски шампионат у Литванији крајем лета. А очекивања су велика, поготово када се зна да је градоначелник Београда Драган Ђилас преузео вођење кошаркашке организације са циљем да у њој среди стање и кошарци врати стари сјај.

Слична ситуација, али ипак боља, била је прошлог лета када је Ивковић успео за кратко време да „оживи” неке важне играче за његов начин игре и тако смо стигли до четвртог места на Светском шампионату у Турској. Недавно нам је Светска кошаркашка федерација (ФИБА) признала да су судије грешиле на нашу штету у полуфиналу, али председник Фибе Иван Менини је том приликом рекао нешто што би требало да буде већа преокупација нашег тима од тога да ли је Тунчери згазио аут-линију или не: „Тачно је да су вас судије оштетиле, али и ви сте криви што сте прокоцкали чисту победу!”

Ивковић је за две године препородио нашу репрезентацију али тек сада се суочава са задатком због којег је доведен а то је пласман на Олимпијске игре у Лондону 2012. Извадити визу за тај догађај је вероватно теже него освојити одличје на њему, јер само финалисти из Литваније иду директно у Лондон, а у конкуренцији су 24 најбоље европске селекције. Тешко је изборити се чак и за додатну шансу – светске олимпијске квалификације – јер за њу је потребан пласман од трећег до шестог места.

Ако екипа не оде у Лондон сви ће рећи – неуспех! А како њима објаснити да одлазак на игре 2012. неће решити основни проблем наше кошарке, а то је што се мало ко стручно бави стварањем и селекцијом играча, што имамо само један јак клуб и самим тим слабу лигу, што ни ти клубови, а ни њихови играчи нису више господари своје судбине.