Gde je basket-bal…

Košarka, koja je od dolaska u Srbiju 1923. dugo imala naziv basket-bal, decenijama je zasluživala naziv kojim se još diči: „najbolji državni proizvod”. Kakve smo umetnike u tom sportu imali, kako su oni plesali s loptom, to je zaista bio i basket i bal. Gotovo sve medalje na najvećim takmičenjima, čak 34, osvojili smo na talenat, maštu i vic. Zapravo, samo jedna nije bila plod naše posebnosti. Nju smo iščupali na snagu, rovovsku borbu i trenersku taktiku, pre dve godine na Evropskom prvenstvu u Poljskoj, kada je od nas bila bolja samo Španija.

Iskreno, još nekoliko ekipa je tada igralo bolje od nas, ni selektor Dušan Ivković nije krio da je medalja „došla prerano”, ali uz malo sreće i mnogo upornosti stiglo je srebro kao melem na ranu posle šest sušnih godina. Dok su mnogi slavili, oni retki su se pitali – u šta se to pretvorila naša košarka, šta su danas odlike srpskog reprezentativca, kakvo mu je mesto u najvećim evropskim ligama…

Odgovori nisu nimalo prijatni: odabrani srpski igrač danas uglavnom ima jedva iznad 70 odstošuta s „penala”, nesiguran šut sa distance, a u jakom evropskom klubu uglavnom sedi na klupi. Upravo s takvim činjeničnim stanjem sreće se selektor Ivković koji je juče saopštio spisak kandidata za Evropski šampionat u Litvaniji krajem leta. A očekivanja su velika, pogotovo kada se zna da je gradonačelnik Beograda Dragan Đilas preuzeo vođenje košarkaške organizacije sa ciljem da u njoj sredi stanje i košarci vrati stari sjaj.

Slična situacija, ali ipak bolja, bila je prošlog leta kada je Ivković uspeo za kratko vreme da „oživi” neke važne igrače za njegov način igre i tako smo stigli do četvrtog mesta na Svetskom šampionatu u Turskoj. Nedavno nam je Svetska košarkaška federacija (FIBA) priznala da su sudije grešile na našu štetu u polufinalu, ali predsednik Fibe Ivan Menini je tom prilikom rekao nešto što bi trebalo da bude veća preokupacija našeg tima od toga da li je Tunčeri zgazio aut-liniju ili ne: „Tačno je da su vas sudije oštetile, ali i vi ste krivi što ste prokockali čistu pobedu!”

Ivković je za dve godine preporodio našu reprezentaciju ali tek sada se suočava sa zadatkom zbog kojeg je doveden a to je plasman na Olimpijske igre u Londonu 2012. Izvaditi vizu za taj događaj je verovatno teže nego osvojiti odličje na njemu, jer samo finalisti iz Litvanije idu direktno u London, a u konkurenciji su 24 najbolje evropske selekcije. Teško je izboriti se čak i za dodatnu šansu – svetske olimpijske kvalifikacije – jer za nju je potreban plasman od trećeg do šestog mesta.

Ako ekipa ne ode u London svi će reći – neuspeh! A kako njima objasniti da odlazak na igre 2012. neće rešiti osnovni problem naše košarke, a to je što se malo ko stručno bavi stvaranjem i selekcijom igrača, što imamo samo jedan jak klub i samim tim slabu ligu, što ni ti klubovi, a ni njihovi igrači nisu više gospodari svoje sudbine.