Борбени историчар

После више од три деценије рада у српском новинарству, преминуо је новинар „Политике” Драган Влаховић (1950). Почео је и завршио каријеру у „Политици” а у међувремену је радио у листовима „Интервју” (заменик главног уредника и главни уредник), ДЕМ (помоћник главног уредника), „Српско наслеђе” (главни уредник), „Глас јавности” (помоћник главног уредника). Као водитељ и аутор имао је серију политичких емисија на ТВ „Политици”. Објавио је важне књиге о времену титоизма и времену садашњем („Јованка Броз”, „Велика обмана”, „Демократска пљачка Србије”).

По души новинар, по рођењу Панчевац, пореклом Црногорац, етнички Србин, по васпитању Београђанин и светски човек, један од најбољих историчара у београдским редакцијама, Драган Влаховић ушао је у новинарство 1979. у редакцији „Политике”. Једини од младих новинара затражио је ћириличну писаћу машину – каквих тада није било - и зато од почетка био обележен као националиста. После је свако могао да добије такву машину за писање а националиста је настало много и то „већих и гласнијих”. Таква је била читава његова новинарска биографија: међу првима је уочавао шта је важно али никада се није гурао у прве редове заслужних а још мање да би рекао „шта сам ја вама говорио”.

Средином 1980-тих година издвојио се међу млађим новинарима истраживањем тема из недавне прошлости. Највеће успехе остварио је серијом посебних издања „Историјске читанке”, часописа „Интервју”, са научно-популарним садржајима од Косовске битке до савременог положаја ћирилице. Једном је, на питање шта су то досад радили његове колеге историчари, одговорио: „Разлика између мојих колега и метеоролога је што метеоролози бар знају какво је време било јуче”.

Док су се код већине новинара са годинама топили идеализам и борбеност, код њега је расла оданост новинарској професији. Читаоци су са сигурношћу могли да знају да су правда и истина тамо где је Драган Влаховић, његов потпис испод текста или уредничка рука.

Његово пожртвовање и љубав према новинарству постали су легендарни међу онима који су га познавали. Имао је безгранично поверење у мисију новинарства и спремност на максимално одрицање само да би се тема добро истражила и објавила по сваку цену. Зато је често плаћао ту цену да бива протериван из редакција због својих ставова и текстова али је то подносио стоички и није тражио освету касније када је за то добијао прилику.

У време када се новинарство проверавало и опевавало за кафанским столовима, био је увек радо дочекиван и омиљен другар. Нема тога коме није учинио и најмању и највећу услугу ако му је затражио. Волео је да помаже, да се нађе у невољи и био познат по томе да је поуздан ослонац у животу сваког његовог пријатеља. Себе није жалио у послу и пријатељству.

Многи млади новинари од њега су научили прве кораке у редакцијама где је радио и у новинарским школама у којима је са жаром поучавао. Волео је да млађима објашњава како се ради, шта треба да науче и шта је добро,а шта није. Његово богато искуство, пуно лакше и теже добијених битака, давало му је уверљивост и занимљивост пред младим светом новинарских почетника који су одмах у њему откривали правог учитеља коме могу да верују.

У редакцијама где је радио био је онај члан тима који увек има идеје и никада не губи страст за истраживање и откривање. На његовом столу остали су сјајни пројекти из новије историје Београда и Србије – болест је била немилосрдна. На жалост свих који су га волели и читалаца који су му веровали, њега неће имати ко да замени ни у послу ни у нашим срцима.