Чувари традицију скривених мањина

Србија је међу ретким европским земљама у којој је народна, фолклорна традиција и данас жива на терену и која своју нематеријалну баштину још увек није заштитила код Унеска. Ипак, ствари сада стоје боље него 2002. године, на пример, када су, према подацима Балканолошког института, теренска истраживања, која су незаобилазан корак ка проучавању, очувању и заштити народног блага, финансирана личним средствима, без икакве институционалне финансијске подршке.

Услови рада за истраживаче овог института постају бољи од 2006. године када је набављена дигитална опрема, фотоапарат и камера и завршена дигитализација грађе на касетама. Тим истраживача са Балканолошког института САНУ, сада је у могућности да неколико пута годишње обави теренска истраживања, што значи прикупљање око 20 сати материјала, бележење традиције, језика, разговор са људима, слушање прича и о обичајима, али и о томе када је ко био код лекара и које га бољке муче. Професорка др Биљана Сикимић, виши научни сарадник Балканолошког института, иза које је дугогодишње искуство теренског истраживања, описује специфичности оваквог научног рада. На првом месту, људи знају да буду веома неповерљиви, често мешају истраживаче са новинарима, неретко им затварају врата.

– Имали смо много тешких ситуација на терену. После разговора, на пример, саговорница ми каже не жели да учествује у томе, тражи ми траку и ви тада морате да уништите сав материјал који сте до тада са њом снимили. Разлози могу бити потпуно банални, али најчешће се тичу неких детаља из њиховог приватног живота или помињање било које конкретне особе. Једна жена ми је, на пример, на Косову, после два сата разговора, забранила да га објавим само зато што је поменула свог зета у негативном контексту – прича проф. др Сикимић.

У САД и неким земљама западне Европе, научник, пре него што оде на терен, мора да добије одобрење комитета које утврђује етичност истраживања. Рад, такође, подразумева обавезну писану сагласност саговорника, а неретко и новчану надокнаду за то што је провео неколико сати са научницима. Код нас, свега тога нема – материјална средства тешко покривају и основне трошкове, а код саговорника било какво потписивање докумената често изазива прекид сваке комуникације. Професорка Сикимић објашњава да се уместо писане, користи углавном усмена сагласност, снимљена на медију којим се разговор бележи. Балканолошки институт има своју дигиталну базу, доступну на мрежи САНУ, а израђен је посебан Правилник за њено коришћење којим се забрањује објављивање имена саговорника, коришћење грађе у сврхе које нису научне, публиковање и умножавање, уступање трећим лицима. Дигитална база, за сада, има више од 2.000 сати аудио материјала, а ту су и фотографије, видео-материјал, текстови.

– Ми се највећим делом бавимо нечим што је на маргини научног интересовања, мултиетничким заједницама, мањинама Србије – наводи Биљана Сикимић.

Опход лазарица у Сиринићкој жупи, теферич у селу Заостро, ромска свадба у Земуну и Борчи, вашар у Петровцу на Млави, тек је део онога што је забележено и обрађено од стране истраживача Балканолошког института. За њихов рад занимљиво је било и село Омољица у јужном Банату у којем живе Срби староседеоци, Срби из северозападне Србије колонизовани после Другог светског рата, Босанци, малобројна заједница Румуна и православних Рома, неколико Немаца, Бањаши из северозападне Србије. Бавили су се и „скривеним мањинама” – Бугарима католицима Палћанима, Власима, Каравласима. О једној „скривеној мањини”, Бањашима, прича нам и наша саговорница.

– Околно становништво их сматра Ромима, а они се изјашњавају као Румуни, говоре, иначе, различите дијалекте и специфични су за овај простор. Једна велика групација Бањаша живи у околини Београда, али и у Маринковој бари. Моја процена је да их има око 10.000, али кажу да их има много више. Постоји у Србији и једно удружење Јермена, а ја сам се неко време бавила малом групом Черкеза, који су били на Косову до 1999. године, када су исељени из села Горње Становце у Русију. Има једна мала група Черкеза у селу Милошеву код Приштине и данас, а у Мамуши и Гњилану неколико становника још увек говори турски – истиче проф. др Сикимић.