Бекова бомбонијера

Бизнисмен Милан Беко, који је почео све чешће јавно да се обраћа, сада вероватно зна које одговоре српској јавности треба да понуди кад следећи пут узме микрофон у руке. Након што је дугогодишњи човек из сенке прекјуче искрено рекао да га држава рекетира, у наредних неколико дана мора отворено да каже ко му је, када и колико пара тражио. То објашњење требало би да садржи и признање да ли је, када, комеи колико новца дао. А разлог његовог ћутања вероватно лежи у Кривичном закону. Иако би Бекова изјава на ту тему вероватно открила на који начин функционишу политички и економски односи у земљи, он врло добро зна да по слову Кривичног закона одговара и онај ко прима, али и онај ко даје мито.

Истини за вољу, готово да нема грађанина Србије који по овом члану закона не би требало да одговара и који слушајући исповест крупног капиталисте није помислио: „Сви смо ми Беко”. Јер, у болницу се, осим са здравственом књижицом иде са кафом и вискијем, у општину са ратлуком или бомбонијером, а пред саобраћајца се уз возачку дозволу и саобраћајну пружа и покоја црвена новчаница. Ако се рекет по Бековом признању креће „одозго према доле”, шта ли уместо ратлука крупни капиталисти стављају у кесу кад стану у ред за грађевинску дозволу? Вероватно ништа, јер мито крупног капиталисте тешко да може да стане у кесу. Знатижељна српска јавност сада би врло радо завирила у једну такву пошиљку. Беко би, из свог или туђег искуства, јавно требало и да распакује неки од тих пакета или бар да открије шта је писало на „наруџбеницама” које су и ако су стизале из Немањине улице.

И све то што је рекао требало би да буде доказ да бизнисмени у Србији моћ нису стекли привилегијом. Ако држава, према Бековим наводима, наплаћује рекет на свим нивоима, није ли у овом признању најбоље објашњено на који начин се те привилегије стичу.

Да се Милан Беко пита, Комисија за заштиту конкуренције би, пре него што прогони њега и његове колеге, требало да прозове државу. Јер, како каже, власт има монопол на силу. Пречесто свој доминантан положај примењује на кожи управо оних које терети да злоупотребљавају свој доминантан положај на тржишту. Као пример Беко наводи случај Луке Београд који чини посебно тешким то што је „политичка воља” на супротној страни закона који брани његове власничке интересе. Ипак, оно што у чаршији може да се чује јесте да Беко и крупни капиталисти нису баш по вољи владајућој политичкој елити.

Било како било, Беко је својим иступом у јавности показао да зна да узврати ударац држави. После свих притисака да се у луку усидрио захваљујући привилегијама и добрим односима са тадашњом владајућом гарнитуром, Беко, кога је министар Оливер Дулић прозивао да је ногом отварао врата кабинета Војислава Коштунице, ђоном је ударио на државу. Ни последњи ударац Милана Бека на државу није помогао да Тадић промени мишљење о њему, јер председник и даље мисли да у Србији има непристојно богатих.