Bekova bombonijera

Biznismen Milan Beko, koji je počeo sve češće javno da se obraća, sada verovatno zna koje odgovore srpskoj javnosti treba da ponudi kad sledeći put uzme mikrofon u ruke. Nakon što je dugogodišnji čovek iz senke prekjuče iskreno rekao da ga država reketira, u narednih nekoliko dana mora otvoreno da kaže ko mu je, kada i koliko para tražio. To objašnjenje trebalo bi da sadrži i priznanje da li je, kada, komei koliko novca dao. A razlog njegovog ćutanja verovatno leži u Krivičnom zakonu. Iako bi Bekova izjava na tu temu verovatno otkrila na koji način funkcionišu politički i ekonomski odnosi u zemlji, on vrlo dobro zna da po slovu Krivičnog zakona odgovara i onaj ko prima, ali i onaj ko daje mito.

Istini za volju, gotovo da nema građanina Srbije koji po ovom članu zakona ne bi trebalo da odgovara i koji slušajući ispovest krupnog kapitaliste nije pomislio: „Svi smo mi Beko”. Jer, u bolnicu se, osim sa zdravstvenom knjižicom ide sa kafom i viskijem, u opštinu sa ratlukom ili bombonijerom, a pred saobraćajca se uz vozačku dozvolu i saobraćajnu pruža i pokoja crvena novčanica. Ako se reket po Bekovom priznanju kreće „odozgo prema dole”, šta li umesto ratluka krupni kapitalisti stavljaju u kesu kad stanu u red za građevinsku dozvolu? Verovatno ništa, jer mito krupnog kapitaliste teško da može da stane u kesu. Znatiželjna srpska javnost sada bi vrlo rado zavirila u jednu takvu pošiljku. Beko bi, iz svog ili tuđeg iskustva, javno trebalo i da raspakuje neki od tih paketa ili bar da otkrije šta je pisalo na „narudžbenicama” koje su i ako su stizale iz Nemanjine ulice.

I sve to što je rekao trebalo bi da bude dokaz da biznismeni u Srbiji moć nisu stekli privilegijom. Ako država, prema Bekovim navodima, naplaćuje reket na svim nivoima, nije li u ovom priznanju najbolje objašnjeno na koji način se te privilegije stiču.

Da se Milan Beko pita, Komisija za zaštitu konkurencije bi, pre nego što progoni njega i njegove kolege, trebalo da prozove državu. Jer, kako kaže, vlast ima monopol na silu. Prečesto svoj dominantan položaj primenjuje na koži upravo onih koje tereti da zloupotrebljavaju svoj dominantan položaj na tržištu. Kao primer Beko navodi slučaj Luke Beograd koji čini posebno teškim to što je „politička volja” na suprotnoj strani zakona koji brani njegove vlasničke interese. Ipak, ono što u čaršiji može da se čuje jeste da Beko i krupni kapitalisti nisu baš po volji vladajućoj političkoj eliti.

Bilo kako bilo, Beko je svojim istupom u javnosti pokazao da zna da uzvrati udarac državi. Posle svih pritisaka da se u luku usidrio zahvaljujući privilegijama i dobrim odnosima sa tadašnjom vladajućom garniturom, Beko, koga je ministar Oliver Dulić prozivao da je nogom otvarao vrata kabineta Vojislava Koštunice, đonom je udario na državu. Ni poslednji udarac Milana Beka na državu nije pomogao da Tadić promeni mišljenje o njemu, jer predsednik i dalje misli da u Srbiji ima nepristojno bogatih.