Нема шансе да одустанемо од евра

Упркос проблемима који тренутно потресају еврозону и дебатама о цени одбране европске заједничке валуте, други човек у Министарству спољних послова Немачке државни министар Вернер Хојер тврди да ће Немци бранити опстанак евра и да се у оваквој ситуацији изнова морамо подсећати какву вредност имамо у нашим рукама. У разговору за „Политику”, заменик шефа немачке дипломатије каже да је пројекат евра успешан јер су стопе инфлације мање, чак је у Немачкој стопа инфлације мања него у време немачке марке.

„Сада имамо шансу да променимо фискалну политику у ЕУ и смањимо притисак на евро, али и да повећамо продуктивност и ефективност у еврозони. То је и један од разлога зашто је за Грчку теже него Ирској да изађе од проблема. Ирска већ има перспективу да поврати продуктивност и ефективност у индустријској производњи. Наш основни интерес је да сачувамо евро и била би огромна грешка ако бисмо га напустили. Нема шансе. Евро је наш кључ, наша јача позиција на глобалном тржишту у време глобализације и верујемо да без европских интеграција, укључујући и заједничку валуту, Европа не би могла да брани своју позицију као економског и технолошког лидера у процесу глобализације”.

Мислите ли да ће Грчка успети да избегне ситуацију да не може да плаћа своје дугове?

То је екстремно тешка ситуација. Морамо да се суочимо са реалношћу да је Грчка у потпуности презадужена и поштујем напоре које чини њихова влада. Нема смисла играти игру која је од претходних влада одговорна за ову ситуацију. Чињеница је да људи у Грчкој сада морају да преузму терет. Забринутост људи је поприлична и, по мом мишљењу, требало би да буде више разумевања према томе код земаља на северу. Права уметност ће бити избалансирати неопходне мере штедње како би се у Грчкој успоставили стабилност и раст.

Немачка и Француска су 2003. године имале буџетски дефицит већи од 3 одсто БДП-а колико прописује Пакт о стабилности и расту при чему су, упркос пресуди Европског суда, Париз и Берлин излобирали у Европском савету да не буду кажњени. Како онда да објасните грчком јавном мњењу да нису кажњени већ да су мере штедње неопходне?

Када сам био у администрацији, која је преговарала о Пакту о стабилности и расту и Амстердамском уговору, ни у најлуђим сновима нисмо могли да замислимо да ће Француска и Немачка бити прве земље које ће прекршити та правила. Јер, та су правила направљена за земље са слабијом фискалном дисциплином. Једноставно нисам могао да верујем да је 2003. Герхард Шредер са Жаком Шираком одлучио да прекрши правила, прекорачујући фискалне границе. Користећи инструменте надгласавања у Европском савету, они су спречили препреке које је наметнула Комисија и то је уништило кредибилитет Француске и Немачке који се постепено враћа. То је била озбиљна грешка тадашње немачке владе и администрације Жака Ширака.

Сада нам је неопходно оснаживање Пакта о стабилности и расту, тако што ће се Комисији дати неопходни инструменти, које треба одузети од Савета. Јер, очигледно је да у Европском савету две или три велике земље, економски снажне као што су Немачка или Француска, могу да надгласају одлуке Комисије, за разлику од економски слабијих земаља као шти су Грчка или Ирска.

Како коментаришете чињеницу да се Европа суочава са растућим национализмом и жељама за поновним успостављањем граничних контрола и националних валута?

То је сада моја највећа брига. Први пут, после деценија процеса европских интеграција, имам осећај да Европа не напредује. И то има везе са три фундаментална елемента европских интеграција. Један је мир у Европи и сматрам да је то највеће постигнуће целог пројекта ЕУ. Кључ успостављања мира било је превазилажење лошег наслеђа национализама широм Европе. Засад смо у ЕУ развили културу патриотског поноса у оквиру европског контекста. Патриотизам није проблем, али национализам јесте јер национализам има тенденцију да се опире поносу осталих, успесима осталих, као и да уводи у игру супериорности и инфериорности. Примећујем раст националистичких покрета практично свуда и мислим да морамо да се побринемо да у наредних неколико година не дођемо у ситуацију у којој је Европа била 1914. године у Сарајеву. То био била највећа катастрофа.

Друго, наш економски напредак узимамо здраво за готово а то није могуће са актуелним дешавањима у свету јер продуктивност и технолошке предности не трају заувек и морају да се стално обнављају. У том контексту велико постигнуће као што је јединствено тржиште и валута морају бити сачувани и проширени.

Треће, Европа је пројекат слободе и, из угла грађана, слобода кретања је суштински елемент. Шенгенски споразум је највидљивији напредак у овој области и играње са њим је, према мом мишљењу, велики ризик за даље интеграције.

У том контексту како видите проширење ЕУ на западни Балкан?

ЕУ је и пре Солунске декларације препознала стратешку одговорност за овај регион. Европска перспектива свих балканских земаља није под знаком питања, али то не значи да се земљама успех у интеграцијама узима као готова ствар јер је то болан процес реформи у којем се прилагођавате да будете чланица ЕУ. Чланство у ЕУ без одговарајуће припреме је ризично и опасно. Што се може видети у Грчкој. Улазак Грчке у ЕУ је била сјајна ствар, али прерана.

Што се тиче европских интеграција Турске, шта је више застрашујуће за Немачку и Француску – питање религије или величина земље и изузетно младо становништво у Турској? Да ли Берлин и Париз желе тако великог играча у европској породици?

Највећа брига која се тиче Турске је да се Турска окрене у другом правцу, а не ка Европи. Мислим да су и Турска и ЕУ сагласни да имају заједничку судбину. Друго питање је, имајући у виду величину и геостратешки значај земље, да ли ће Турска бити на крају спремна да у потпуности прихвати европско право и дозволи Бриселу да буде присутан и у питањима која се тичу њених унутрашњих питања. Не знам. На крају процеса европских интеграција Турска ће одлучити да ли је заиста спремна да направи тај пренос суверенитета који је неопходан за прикључење ЕУ. До тада Турска мора бити реформисана у земљу са правним и друштвеним структурама, која су блиска онима у ЕУ.

Уколико одгурнуте Турску од себе, чини ми се, одгурнућете и цео регион?

Дефинитивно не желимо да направимо ту грешку. Поштујемо улогу коју Турска има и коју ће имати у региону. Фасцинантно је видети како Турска преузима стратешку улогу у ширем региону.

-------------------------------------------------------------

Мањак дипломатије у Либији

Како коментаришете критике Вашингтона по питању учешћа европских савезника у мисијама НАТО? Зашто је Берлин одбио да учествује у бомбардовању Либије?

Можда смо прерано уновчили „мировне дивиденде” настале после пада Берлинског зида и уједињења Немачке, и можда прерано смањили нашу менталну и фискалну спремност да улажемо у нашу војну снагу.

Што се тиче Либије, мало сам изненађен јер је два дана пре седнице Савета безбедности секретар Роберт Гејтс био један од најгласнијих у изношењу сумњи по том питању.

Балансирање при доношењу одлуке о учествовању у оваквој акцији је веома компликовано. Тек у будућности ћемо видети да ли су сумње које смо ми имали оправдане или не. Сада, ако погледам развој догађаја у Либији, постоји неколико тачака које показују да нисмо можда у потпуности погрешили када смо били опрезни. Видећемо. Нисмо неутрални по овом питању, већ смо заинтересовани за успех наших савезника тамо.

С друге стране, у решавању овог конфликта недостаје више политике и дипломатије. И очигледно је да нико неће моћи да реши овај проблем само војним средствима, већ морамо да више уложимо у политичку и дипломатску активност. После ситуације када Русија и Кина нису ставиле вето на резолуцију, оне се сада осећају пораженим због тога што савезници широко тумаче резолуцију. Због тога у наредном случају, а већ имамо Сирију, не можемо да очекујемо од Русије и Кине сарадњу коју смо имали око Либије. Дугорочно посматрано, мислим да не бисмо требали да се искључиво ослањамо на војна средства већ више на политичку активност.