Балет је најтежи спорт

Када је дошао на заказани разговор у Клуб Народног позоришта рекао је да би више волео да говори о каријери. Досадило му је да стално прича о својим почецима, родитељима, догодовштинама из свог детињства.

– То сам већ причао толико пута! – рекао је простодушно.

До оставке коју је поднео у марту био је директор Балета Народног позоришта, али је остао на сцени, играо у представама, радио и са младим талентима, ишао на пробе кад год је било потребно. Крајем осамдесетих смешила му се велика каријера, могао је да бира где ће је наставити, пошто му се у Совјетском Савезу није остајало. Земља је већ била у полураспаду, тајне службе нису више тако ревносно пратиле уметнике на страним гостовањима, није више било опасно отићи у иностранство, а он је то хтео због професионалне радозналости. Руси су и даље били без премца у класичном балету, али он је желео нешто ново, да тражи себе у новим сценским димензијама и улогама. „Лабудово језеро”, „Успавана лепотица”, „Жизела”… сва та класика почела је да га спутава.

Сличан менталитет

Врло озбиљну понуду добио је из Канаде, из Торонта, али на Западу дају много, али много и траже. Ако би постао емигрант, пет година не би могао да изађе из земље. Обезбедио би егзистенцију, међутим, питање је колико би тамо нашао уметничких изазова које је тражио, амерички континент није најбоље место за балет, Европа је ту ипак без премца, а Београд му је тих година, ма како нама данас то чудно звучало, нудио најбоље услове – и давао највише слободе.

Имао је Константин и уговор са Народним позориштем и статус слободног уметника, могао је да оде у родни Кијев, у Украјину, кад год пожели. Наступао је у бројним земљама са кијевским театром или самостално, као гост. У Београду је добио прилику да осим класике игра и савремени и модерни репертоар („Самсон и Далила”, „Шехерезада” „Нижински”, „Посвећење пролећа”, „Орфеј у подземљу”, „Доктор Џекил и Мистер Хајд”… ).

– Наш уметнички век је јако кратак, ако годину дана не радимо ништа ново, то је као пола живота да је отишло узалуд. Овде сам имао по две па и три премијере годишње, а у Русији једну премијеру у две године. Зато су велики уметници као некада Нурејев и Баришњиков одлазили у иностранство и трагали за новим правцима, само што је у њихово време било много теже и ризичније напустити земљу – каже наш саговорник.

У Србију је Константин Костјуков први пут дошао 1987. године, када је наступао са кијевским позориштем, две године касније поново је био у Београду, а члан Народног позоришта постао је 1990. године.

– Уговор ми је дао слободу коју сам на Западу могао само да сањам, свидело ми се и што је овдашњи менталитет сличан руском, живот је био леп у Београду, много опуштенији него у Украјини и Русији, било је много странаца, све је функционисало, много позоришних догађаја, бар мени ништа није наговештавало рат и санкције, бомбардовање. Један од најбитнијих разлога да останем био је и тај што сам се оженио 1991. године, љубав ме је трајно везала за Београд. Србија ме је привукла и зато што нисам био далеко од куће, могао сам да виђам своју родбину, али и да уживам у лепој храни. Сви ми у позоришту волимо живот, после представа празнујемо, делимо утиске, тада смо срећни и прија нам добра храна и пиће. Мислим да нигде нема боље и разноврсније кухиње него овде, народ је покупио све најбоље из мађарске кухиње, турске, грчке, италијанске… зато су овде најукуснија јела на свету – каже наш саговорник.

Наредних година проводио је по четири-пет месеци годишње у Београду, а остало време са позориштима из Русије и Украјине наступао у Шпанији, Немачкој, Јапану, Кини, Канади, где год да су биле турнеје.

Имао је велике амбиције када је на предлог тадашњег управника Народног позоришта Љубивоја Тадића 2005. године постао директор Балета. Тада је Србија поново почела да се придружује свету и њему је било природно да као држава кренемо у неку нову борбу и битку за своју културу. Костјуков је поносан на оно што је остварио са Ансамблом и истиче помоћ Министарства културе, Скупштине града Београда, конзулата, привредних организација...

Балетски ансамбл са 55 чланова гостовао је два пута на великом фестивалу у Колумбији, где учествује више од 110 трупа из целог света, са представама „Ко то тамо пева” и „Краљица Марго”, учествовао је на фестивалима у Риму, Мексику, Шпанији, гостовао у Канади, а у Грчкој више пута…
Београдски балет је последњих година захваљујући Костјукову бележио велике успехе, овде су значајна европска имена, балетски играчи, кореографи, али доста труда је уложено и у стварање нашег кадра, усавршавање наших младих талената и стварање нових солиста и првака.

Позориште није само за плакање

Ипак, у марту је поднео оставку на место директора Балета због неслагања са управником Народног позоришта Божидаром Ђуровићем. Сметало му је, како је нешто касније објаснио у медијима, осећај да не може да заштити играче који су премашили норму, да не може да утиче на стварање репертоара и то што се сектор Балета све више запостављао у националном театру, па је и гостовање у Грчкој пропало, али су и друга гостовања, како истиче, била спречавана постављањем немогућих услова.

– Повукао сам се јер нисам желео да радим као обичан чиновник, нити сам могао да се борим за интересе струке и балета у националном позоришту – објашњава Костјуков и истиче да је неодрживо да у Србији балетски играчи одлазе у пензију тек са педесет година.

– Балет је као и спорт, скокови су тешки и захтевни као у гимнастици, само што гимнастичари почињу са 15 и завршавају у 25 година каријеру, а ми почињемо са десет и по садашњем закону треба да играмо до педесете! Наша професија је јако напорна, има много предмета које морамо да савладамо да бисмо постали врхунски играчи, свака представа је као премијера, захтева велику припрему да се не би повредили на сцени.

Зато се у Русији игра до 38 година, а у свету, у просеку, до 42. године. Некада су код нас мушкарци играли до 43, а жене до 41. године, и то је био најбољи закон јер је правио разлику између мушкараца и жена. Сада млађи морају да играју и за себе и за старије играче, јер не можете људе у 50. години терати да играју „лабудиће”, било би смешно, каже уметник који планира да већ идуће сезоне са супругом Душком оснује приватну балетску школу.

– Моја супруга је завршила каријеру и сада је педагог у Народном позоришту. Доста ми је помогла у раду, створила је неколико солисткиња које су већ играле главне улоге (Бојана Жегарац, Александра Бибић и друге). Завршила je светски најпрестижнију балетску академију при Бољшом театру у Москви. Раније смо заједно играли у представама, имали смо толико дивних премијера, пропутовали пола света, приказали нашу културу.

Ја имам и диплому педагога и кореографа, треба само да нађемо одговарајући простор за школу. Многе земље кубуре са талентима, али овде у Србији, и уопште, у региону бивше Југославије, толико је много талената – каже Костјуков, који не намерава још да се повлачи са велике сцене. У Народном позоришту игра у представама „Краљица Марго” и „Нечиста крв”, у Мадленијануму „Орфеј у подземљу”, а у Новом Саду гостује у представи „Грк Зорба” за коју каже да је права представа за опуштање и за добре емоције.

Он, наиме, верује да не мора публика да долази у позориште само да би се едуковала или плакала, већ и да се опусти и ужива. 

..................

О критици

Говорећи о балетској критици Костјуков је истакао да би сваки балетски играч или кореограф желео да из ње нешто научи, али да осим текстова Петра Волка и Мирјане Здравковић за све ове године проведене у Београду није прочитао ниједну озбиљну балетску критику.

– Балетску критику требало би да пишу драматурзи, театролози, музички образовани људи, то је велики занат, а не филозофирање. Критика би морала да буде објективна, добронамерна, балетски и музички професионална и да нам помогне у креирању представа, а публику да заинтересује и привуче да дође у позориште, а не да убија балет. Критичар треба да одговори на питања како је испоштована музичка драматургија, балетски либрето, каква је концепција представе, припрема балетских играча, драматургија у самој причи.

Увек треба похвалити оно што је добро јер је ансамбл уложио велики напор, наш посао је јако тежак. Неки наши критичари себе стављају изнад уметности, и кад напишу да ништа не ваља то значи да ништа и не знају.

Рус у Украјини

Константин Костјуков је рођен 1967. године у Кијеву (Украјина), где је завршио балетску школу и постао стални члан ансамбла тамошњег националног театра. Добитник је многих интернационалних награда. У браку је са примабалерином Душком Драгићевић са којом има трогодишњег сина Андреја. Из првог брака Константин има 22-годишњег Алексеја, студента грађевине, који живи такође у Београду, а доскора члан породице је била и Катарина, Душкина ћерка из првог брака, која се недавно удала. Константинови родитељи живе у Кијеву, отац Едуард је такође био балетски играч, а мајка Ина инжењер. Костјукови су Руси, пореклом из Ростова, али се Едуард преселио у украјински Кијев, док је мајка родом из Новосибирска.