БОРЏИЈА А.Д.

Политичке странке су већ кренуле у изборну агитацију. Свашта се може ископати и рећи о противнику, чак помало стварати насилни амбијент из времена Илије Гарашанина и Пунише Рачића. Политичко надметање овде је редовно на граници страствене мржње, тако да ће и извикане патриоте презирати две трећине Србије која, ето, има другачију политичку идеју. Мрзи се у име љубави за отаџбину, а власт је ионако најбољи бизнис.

Док се странке боре за сваки глас, Панчевци буквално отимају од црне атмосфере нешто залуталог кисеоника. Отров им стиже са свих страна, неки од њих чак верују да су постали имуни. А, ипак, обичне гробљанске статистике показују да је учесталост сахрана порасла за 2,5 пута у односу на вароши са "нормалном" атмосфером. Малигне болести напросто косе Панчевце. Живи се у затвореном простору, често са мокрим крпама преко лица. Али, свежег ваздуха нема, прохујао је са прединдустријским вихором.

Нека насеља у Србији живе на бурету тротила. Нико жив не зна кад би то могло да пукне. Параћин и Ћуприја још крпе кровове и прозорска окна, а војска, наравно, (још) није добила паре за санацију опасних и врло ћудљивих складишних жаришта. Не знамо ко је одговоран, ако већ није муниција сама. Врховни командант војске није објавио шта о томе стоји у изјашњењу потчињених. Могуће је да све буде заташкано, као и пре. А негде вероватно тиња спорогорећи штапин.

Та места, непозната брда или запуштени магацини, постаће позната тек кад инвентар арсенала полети према небу. Нема изласка из анонимности без спектакла.

Детонације нису игра. Напротив, видело се колико могу да буду разорне, чак и уз необјашњиве срећне околности! Али су тровања подмуклији и неупоредиво језивији начин напада на живот народа. Сваког часа, у педесетак већих и мањих српских насеља нешто би могло да крене по злу. Угледни токсиколози кажу да наше животе мање чувају системи, а много више срећа. И наша одбрана од сваког зла, која гласи: "неће ваљда"! Ако се несрећа већ догодила, ова спасоносна мантра гласи: "неће ваљда опет"! Ако се деси и други и трећи и стоти пут, као у Панчеву, тада се користи фаталистичка модификација наведених бајања: "Е, стварно смо баксузи, стално нас бије малер!"

Гори од тога је монопол на деликатну информацију. Још је у животу опасна навика да се најгоре вести чувају од народа. А то значи да су и Панчевци и Борани и Београђани и Шапчани и Лесковчани – већ навикли да дишу много отровнији ваздух но што се сме. Наравно, "да се не би узнемиравала јавност"!

Тако је настао непојмљив феномен, који би могао бити дефинисан као спокој тровања. Људи осећају да им није добро, да их стеже у грудима и у грлу, да је мирис непријатан и чудан. У таквом стању до њих не стиже уверљива вест да ће тровање већ једном престати, већ да то што они осећају није то што мисле. Дакле, све је у реду!

То, наравно, охрабрује троваче, којима не пада на памет да улажу у заштиту околине. Еколошке наговештаје о разумности гашења таквог извора смрти, они потиру снажним социјалним и економским придикама. Тако је круг умирања затворен: радници живе од фабрике која их трује и убија. И ту су и живот и смрт испреплетани до апсурдног непрепознавања.

И коначно је у Панчеву објављена права узбуна. Град је заиста угрожен, а са њим цео Банат и пола Шумадије. Али, бензен тамо уопште није усамљен. Има, како каже токсиколог, пуковник Драган Јоксовић, ксилола, толуола, толуолдијацијанида (гас који је погодио Бопал). И још много занимљивих смртоносних једињења.

За Панчево и главни град, можда је најопаснији хлор. Бензен убија полако, а хлор одмах. По времену без кише и са неповољном ружом ветрова, хлор би могао да убије више стотина хиљада људи за нешто више од пола сата. Застрашујуће, али могуће. Изгледа да су већ престали сви разлози за сејање оптимизма путем отровних нимбуса.

У Баричу се пре две године активирао бојни отров фозген, познати загушљивац. Тај гас свој поход остварује троструко: опструкцијом дисања, разарањем малих крвних судова и страховитим, неукротивим кашљем. Тада је град "Прве искре" имао нешто среће, као и његова околина, то јест Београд. Фозген се појавио само у симболичној концентрацији.

Треба се чувати (али нико се не чува) фабрика које производе боје и лакове. Таква је изгорела у Лесковцу, али без катастрофалног паљења етеричних гасова. Тада се из нитро једињења ослобађа отров уз експлозивне пожаре. Београд има такву фабрику на Карабурми.

И сад би се могло рећи да плаћамо "данак напретку". То сазнање је обично слегање рамена пред помором. Лукреција Борџија и њен брате Чезаре, као угледни тровачи, прави су аматери пред индустријом која затире своје творце.

Неки градови у Србији, на пример Бор, практично су мртви. Панчево сигурним кораком трага за таквом судбином, а има још озбиљних кандидата.

У политичкој борби углавном се иде на ружење противника, скоро у сваком делу програма. Идеје странака о чувању животног простора углавном су начелне, без озбиљних и реалних параметара. Мисли се да је то маргинални посао. Ко је још екологијом чувао власт?!