Двојкаши и петичари у српској књижевности

Рашка, Нови Пазар - У Рашки, где је рођен (село Власово) и Новом Пазару, где је завршио гимназију, одржан је дводневни научни скуп о књижевном делу Милисава Савића (1945), који су организовали Центар за културу „Градац” из Рашке и Народна библиотека „Доситеј Обрадовић” из Новог Пазара. Отварајући скуп у Рашки, Драгиша Илић, председник СО Рашка, говорио је о свом земљаку и пријатељу – Дуруту, како сви у Рашки зову Милисава Савића.

Мирослав Јосић Вишњић, свом колеги и пријатељу, обратио се „писмом”, у којем, између осталог, каже да је њихова проза, под истим небесима, у библиотекама, у „долинама плача”, писана српским писменима, светом ћирилицом. У свој „Азбучник придева у српској прози 20. века”, унео је 165 примера, тако да је Савић стао „раме уз раме” са Црњанским, Андрићем, Михаиловићем и Стевановићем. Милисав Савић, истиче Марко Недић, данас је несумњиво један од најактивнијих и поетички најотворенијих представника старије средње генерације савремених српских прозних писаца. За њега се у овом тренутку, с највише разлога, може рећи да је савремен писац и у тематско-садржајном и у избору и коришћењу књижевног поступка.

У новој прози Милисава Савића, наглашава Тиодор Росић, све је подложно мистигфикацијама, од тема о којима се казује до начина на који се то чини. Савић, и у овој фази стварања, није напустио неке своје ране теме, омиљене књижевне јунаке, проблеме власти, моћи, слободе, само је њихова артикулација, дабоме, другачија. Она зависи од поступка мистификације. Савићева књига „Римски дневник, приче и један роман“, напомиње Мирољуб Јоковић, прави је каталог постмодерних књижевних стремљења. Увођење читаоца у пишчеву радну собу; показивање како настаје књижевно дело; експлоатисање аутобиографског као извора естетског и семантичког; прерада и рециклажа књижевне традиције; претварање стварних аутора у књижевне јунаке; књижевност као особена врста игре и завођења - ето само неколико поетичких константи из овог каталога који су омогућили стварање заиста особене књиге.

Милисав Савић, објашњава Валентина Питулић, гради фабулу на неспојивости традиционалних симбола: вила, вештица, лептира, вукова, белих коња, змија немуштог језика, тајног вилајета, расковника... и симбола насталих после Другог светског рата: ратне униформе, фабрички димњаци, партијски састанци, петокраке, удбаши, прљави кафански нужници... Преплитањем прозаичног и митолошког, стварног и фиктивног, писац ствара модел новог жанровског приповедања. Савић, каже Снежана Адамовић, припада оним писцима који су знали, или знају, да стваралачки помире националну стваралачку перспективу са оним што се дешава на ширим књижевним меридијанима, односно писцима који знају стваралачка искуства са стране да прилагоде сензибилитету и традицији којој припадају.

Илеана Чутура је говорила о лингвистичким темама у роману „Чварчић”, а Миланка Бабић о елементима еротског у Савићевим романима. Ти елементи се на вредносној скали, непопуларној и непоузданој у уметности, распоређују од нисконагонских до еротски изразито рафинираних. Анализирајући фантастично у прозном циклусу „Звери”, у књизи приповедака „Ујак наше вароши”, Саша Хаџи Танчић вели да фантастично функционише, пре свега, по равнима деловања непознатих фактора. Сања Куљанин је говорила о Савићевом језику који је конкретан, с елементима жаргона, понекад и са псовкама и „бруталним” говором. Често се истиче и лакоћа као један од квалитета Савићеве прозе.

Милош Ковачевић је указао на типове говора у причама Милисава Савића, Милош Петровић је говорио о фрагментизацији у романима „Хлеб и страх”, „Принц и сербски списатељ” и „Чварчић”, Остоја Продановић о поетичким заокретима Милисава Савића, Даница Андрејевић о односу језика и стварности у роману „Чварчић“, Стојан Ђорђић о опусу и деловању писца, а Јован Пејчић о фуснотама и глосама у делу Милисава Савића.

На интересантан и духовит начин, Милисав Савић је причао о двојкашима и петичарима у српској књижевности. И сам је, у почетку, каже, био петичар, а после двојкаш. Његова литература не може ни без једног, ни без другог. А како оцењује неке друге српске писце?

Вук Караџић: понављач. Завршио нередовне, у устаничким приликама, школе. Кад год је стигао оговарао је свог професора Доситеја, којег је држао за бубалицу. Доситеј: у основи бубалица. Није без разлога понео назив српски Волтер. Знао толико страних језика који ниједан српски писац, ни пре, ни после њега, није знао и неће знати. Јанко Веселиновић: површни двојкаш, као и већина српских реалиста. Иво Андрић: почео као бунџија. Али, после искуства у затвору, завршио као бубалица. Дипломатија, у основи, јесте само за штребере. Исидора Секулић: бубалица, по сили прилика. Да је била мушко, била би хајдук.

Зоран Радисављевић