(Не)правда у дворишту Фатмира Лимаја

„Плакао сам за Фатмиром“, изјавио је Хашим Тачи posle хапшења и депортације у Хаг свог ратног и поратног саборца Фатмира Лимаја, крајем фебруара 2003. И без ових емоција потпуно је јасно да командант Челику, како гласи Лимајево ратно име, припада уској и најекстремнијој групи самог врха Ослободилачке војске Косова и да је после сукоба у покрајини заузео место једног од најмоћнијих и пребогатих политичара. Он припада оном привилегованом слоју који, захваљујући „заслугама за народ и државу“, располаже утицајем, савезништвом, новцем и везама који му обезбеђују готово сигурну заштиту од међународне правде.

Логор Лапушник, крематоријум и затвор у Клечки, стрељања по планини Бериша, поред обрачуна са Србима, показали су како се у једном папиру из Хага каже „језив однос“ према Албанцима који су сматрани издајницима, шпијунима или српским сарадницима. Хашки сведок Л06 доспео је у Лапушник и ту тешко премлаћиван моткама јер није знао одговор на питања зашто продаје дрва Србима и шта зна о шпијунима. Ни други бројни докази нису били довољни, Лимај је успео да „победи“ Хашки трибунал.

По повратку, демонстрира моћ и показује, тој истој међународној заједници, да је још увек способан да мобилише десетине хиљада људи и то у урбаној Приштини, а какву подршку ужива у „оперативним зонама“ где је ратовао није ни потребно доказивати. Постхашки период му је донео министарску функцију, нови квалитет одлучивања и утицај на већину легалних и оних других токова новца. Више чаршија, а понекад и штампа говоре о огромним свотама новца у поседу његове породице.

„Он је моћан и одлучан човек, много заслужан али и доста оспораван“, каже један извор из Скупштине Косова. Интересантна је чињеница да је човек коме се судило у Хагу за злочине против Срба и оних Албанаца које је сматрао издајницима у новој косовској власти задужен управо за Србе и мањине. Лимају, доказаном борцу, нико не замера „добре односе с мањинама“ и сви имају поверења у српске и остале кадрове које он подржи или препоручи.

Међународна заједница је после малверзација на прошлим косовским изборима одлучила да „препоручи“ онима против којих се воде судски процеси да се повуку из видљиве власти, да не заузимају тако високе положаје и да буду мање упадљиви у новој расподели моћи на КиМ. Тај уступак је делимично учињен, али је други ешeлон команданата или људи ШИК-а (обавештајне службе) у овом сазиву приграбио више моћи него у протеклих десет година.

Међутим, после оне готово заборављене хашке правде и „одбране образа Косова“ на светску сцену је изашла вест и извештај о трговини органима, а косовски миље тешко оптерећују сведочења бивших ОВК ратника о међусобним крвавим разрачунавањима. Прошло је довољно времена од сукоба, „патриотски изговор и српска опасност“ нису тако јаки а сведоци и рођаци стотина убијених Албанаца почињу да траже своју правду.

„Сад имамо, не рачунајући Србе, око скоро хиљаду и две, три стотине Албанаца чијаубиства нису расветљена. Ко су ти Албанци? Већину чине бивши припадници службе унутрашњих послова. Зашто? Знали су, на пример, моју биографију – а ја сам сад постао лидер. Морао их је неко ућуткати. Другу категорију чине сведоци који су било како позвани или за које се знало да знају нечија недела. И те је требало ућуткати. Мртва уста једино не говоре“, рекао је о жртвама posle рата приштински адвокат Живојин Јокановић.

Еулекс је суочен са овим чињеницама, као и с понеким сведочењем о међуетничким злочинима. Сведок X, надзорник у логору ОВК у селу Клечка, рекао је Еулексу да је лично ликвидирао двојицу Срба по налогу тадашњег команданта јединице ОВК у Клечки Фатмира Лимаја. О томе у Еулексу не желе да говоре, мада питање Лимајевог посланичког имунитета јесте, како кажу, у „фази разјашњавања, али питање имунитета не спречава даљи наставак процеса који води тужилаштво”. Еулексу је сада значајна истрага о корупцији у Министарству за саобраћај, пошту и телекомуникације, која је у току, где се „велика количина материјала тренутно налази у фази процене“.

Одмеравање моћи с Лимајем у његовом дворишту није посао који има великог изгледа на успех. Могућност мобилизације агресивних „маргиналних група“ и њихово усмеравање према страним мисијама давали су у протеклом периоду огромне резултате, а недавне експлозије у џиповима Еулекса у Приштини показују да Мисију, ако оде предалеко, чека врело лето. У том надигравању на врућем Лимајевом терену Еулекс има мало шанси да спроведе правду. Док над Фатмиром саборци лију патриотске сузе и припремају чврсте доказе његове невиности, жртве без икакве правде неутешно чекају, а њихов бол ретко ко види – или сме да види.

Живојин Ракочевић