Београд и Подгорица још чекају амбасадоре

Дипломатски односи на нивоу амбасадора између Србије и Црне Горе никада нису постојали. Формални дипломатски односи између ових држава у време када су оне биле независне били су успостављани само на нивоу посланства, и то укупно неких десетак година на почетку прошлог века. Још почетком месеца чинило се да ће се током протекле седмице догодити прекретница. Како је најављивано у средствима информисања, Анка Војводић, коју је Црна Гора именовала за амбасадора у Србији, требало је управо ових дана да преда акредитиве и ступи на историјску дужност – првог амбасадора Црне Горе у Београду. Чињеница да је Агим Чеку, председник Владе Косова, 3. новембра примљен у Подгорици на највишем нивоу (што је пропраћено и изјавом црногорских званичника да је Косово сусед Црне Горе) довела је почетак те мисије у неизвесност, бар ако је судити по изјави портпарола ДСС-а Андреје Младеновића – да би то могло имати "озбиљне последице".

Без редовно успостављених односа

Тим пре су и занимљивији досадашњи међусобни дипломатски односи ове две земље.

Иако се доста говорило о заједништву и братству између Срба и Црногораца – за које се дуго, у 19. и 20. веку, сматрало да су један народ – интересантно је, наглашава историчар проф. др Драгољуб Живојиновић, дописни члан Српске академије наука и уметности,  у разговору за наш лист, да међу њима нису постојали редовно успостављени дипломатски односи. Када је неко од владара, србијанских или црногорских, имао неку намеру или циљ, појединци би тада ишли у Цетиње или у Београд, у одређене мисије.

– Другим речима, сталних посланстава, ни њиховог овамо, ни нашег тамо, није било – подвлачи наш саговорник.

Ствари се нису битно промениле ни после 1878. године, када су обе земље, после Берлинског конгреса, постале независне државе, јер ни тада нису успоставиле дипломатске односе.

Односи кнеза Николе са Миланом Обреновићем били су, наиме, веома лоши, а посебно су били заоштрени због тога што је кнез Никола удао своју најстарију ћерку за претендента на српски престо кнеза Петра Карађорђевића, који ће касније постати српски краљ.

Када је краљ Милан отишао из Србије, 1889. године, ствар је, према речима овог нашег саговорника, почела да се мења: прво намесништво, а потом и краљ Александар Обреновић намеравали су да те односе поправе, па је дошло до посете краља Александра Цетињу и краља Николе Београду.

Али опет без икаквих званичних дипломатских односа.

Тек 1897. године, вероватно као последица тих зближавања два владара, али и због чињенице да је главни "трн у оку", кнез Петар Карађорђевић живео ван Црне Горе (у Женеви), могућност да се остваре ближи контакти била је отворена. И заиста, први посланик Краљевине Србије именован је на Цетињу 1897. године, а био је то генерал Велимировић, чија мисија, додуше, није дуго трајала. Истовремено, Црна Гора није у Београд, по принципу реципроцитета, послала свог посланика.

Када је 1903. године дошло до преврата у Београду – обарања Обреновића и ступања на престо Карађорђевића – ситуација између две земље постала је прилично затегнута, због тога што је црногорски кнез рачунао да има више права на српски престо него Карађорђевићи. Самим тим, ни краљ Петар није успео, према речима овог историчара, да поправи односе.

Анексиону кризу, односно припајање Босне и Херцеговине Аустроугарској монархији, и Србија и Црна Гора схватиле су, међутим, као претњу својим територијалним претензијама и свом национално-политичком раду. Црна Гора је, заправо, имала претензије према остатку Херцеговине, који није добила на Бечком конгресу, а Србија на Босну. Без обзира на то, ни тада редовни дипломатски односи нису успостављени, наглашава овај историчар.

Српска влада је тек 1911. године одлучила да на Цетињу поново отвори своје посланство. За посланика је био постављен Јован Јовановић Пижон, један од најистакнутијих српских дипломата оног времена. Циљ његовог одласка био је конкретан – да преговара о закључивању политичке и војне конвенције између две земље, јер су на видику били балкански ратови. Наредне године ти уговори су заиста били и потписани. Али Црна Гора и даље није имала никаквог сталног посланика у Србији.

На Цетињу до уједињења

– Тек по избијању Првог светског рата Црна Гора је одлучила да у Србију упути сталног дипломатског представника. То је био Лазар Мијушковић, "изванредни и опуномоћени министар краља Црне Горе на двору краља Србије". Он је дошао у августу 1914. године, у Ниш, где се преселила српска престоница и где је био центар српске државе – наводи наш саговорник и објашњава да је због многих сукоба који су тада настали између ове две земље (између осталог, око војне сарадње две државе, у којој краља Николу није занимао Дрински фронт, већ да се северна Албанија и Скадар припоје Црној Гори) одатле отишао, у јесен 1915. године. Мијушковић је, заправо, остао све до почетка повлачења српске владе према Албанији. Повукао се са њима и вратио на Цетиње, да би 1916. године дошао на чело црногорске владе. Он је био тај који је, како смо чули од овог експерта, уместо краља Николе водио преговоре са Аустријанцима, око склапања примирја и изласка Црне Горе из рата.

– После Мијушковићевог одласка из Ниша, Црна Гора никада више није именовала свог посланика код србијанске владе и двора – наглашава проф. Живојиновић.

Српски посланик Михајло Гавриловић остао је на Цетињу све до лета 1916. године, а онда је на његово место постављен отправник послова Тихомир Поповић, који је тамо остао све док српска влада није одлучила да повуче свог дипломатског представника, после Подгоричке скупштине и одлуке о уједињењу у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Све у свему, две државе зближавале су кризне ситуације, а ни то, како смо чули, није дуго трајало: "Црна Гора је увек имала своју линију, своја решења". Речју, краљ Никола је тражио своје заштитнике: некад их је налазио у Русији, некада у Аустроугарској, некада у Италији. Србија је већ тада била окренута према Русији и према западним савезницима.

Апсолутно је тачно да су се две државе зближавале у кризним ситуацијама, потврђује оцену проф. Живојиновића наш други саговорник, проф. др Ђорђе Борозан, из Историјског института Црне Горе. Тако је то, каже, било у ратовима, поготову у време анексионе кризе, када су, после прекида, поново успостављени дипломатски односи, а начином реаговања против анексије БиХ ставови обе владе су, према његовим речима, били блиски, готово идентични.

О томе да ли су две независне државе у то време тражиле различите заштитнике, проф. Борозан има донекле другачије гледање.

– Државе увек имају одређене интересе када се политички одређују према некој од великих сила – наводи он, уверен да је црногорска традиционална везаност за Русију "нека константа која се ничим није мењала готово вековима".

Заокретом 1903. године, после доласка краља Петра, у Србији је тај српско-руски курс био у јачању, објашњава Борозан, па се, сходно томе, види тај аустријски курс према Црној Гори, што је политичка дијагностика, а чега званично, каже, није било. Мењањем политичког курса у Србији, од 1903. године, оног који је био проаустријски (од "Тајне конвенције" до 1903. године), у сфери руске политике нашла се првенствено Србија, као утицајнија и просторно већа држава, за руски политички фактор земља којој се даје приоритет.

– И тада Црна Гора остаје у сфери оне најближе везаности за руску политику, што показују и политички и војни уговори из 1910. године.

Заједничко српско порекло, које раније није довођено у питање, како тврди проф. Живојиновић, а с тим се, у принципу слаже и проф. Борозан, никада није играло неку важну улогу у међусобним односима независних држава. Свако је водио рачуна о сопственим интересима и спроводио сопствену политику, што је посебно потенцирано после признања независности обе земље, 1878. године.

--------------------------------------------------------------------------

Амбасаде нису постојале

Прича да је у Београду постојала зграда црногорског посланства, која се провлачила кроз нека средства информисања, према речима проф. Живојиновића, потпуно је неоснована. Није, заправо, тачна тврдња да се зграда овог посланства налазила преко пута Старог двора, у улици Краља Милана у Београду.

Преко пута Старог двора била је, заправо, зграда Руског посланства, која је некада била кућа породице Симић, великих српских дипломата и политичара. Руски посланик је, чак, описивао како је из те куће, кроз шалоне, гледао шта се догађа у Старом двору за време атентата 1903. године.

Уосталом, Мијушковић није ни дошао у Београд да би ту предао акредитиве, већ је право са Цетиња ишао у Ниш, истиче проф. Живојиновић.

Проф. Борозан, пак, мисли да је ипак постојала или је бар била у плану нека зграда црногорске амбасаде у Београду. Без обзира на то што је Мијушковић био само у Нишу, наш саговорник претпоставља да је вероватно морало да буде неког "пословног простора" и у Београду.

На Цетињу се, међутим, тачно зна где је била зграда српског посланства: то је мало здање преко пута двора. Ту зграду је, према речима нашег саговорника из Београда, у мираз дао црногорски кнез својој ћерци, кнегињи Зорки, када се удала за кнеза Петра Карађорђевића, који је, касније, дуже време изнајмљивао ту кућу страним дипломатама. Потом је зграда предата држави, да у њој буде српско посланство.

Проф. Борозан сматра да није спорно да постоји зграда која је преко пута двора, која је била у породичној употреби и својини Петра Карађорђевић и Зорке. Највероватније је да ће ту бити српска амбасада када буде отворена (иначе, Србија још није одредила личност која ће бити у улози амбасадора у Црној Гори). Тамо, како смо чули, постоје сва обележја српског посланства, сви знају да је то ту, иако је, у међувремену, у њој нека етнографска збирка.