ЧИЧА ВИДОЈЕ И НАТО

Видоје Томић био је чувар пруге Београд – Бар на делу који пролази кроз БиХ, односно кроз Републику Српску. Живео је у том крају и, логично, био је запослен при железници, јер државна је служба ипак државна служба. У свакој држави. Док је био млађи волео је да слуша приче о свом чувеном рођаку, старијем нареднику америчке ратне морнарице Петру Томићу, који је херојски погинуо 7. децембра 1941. у Перл Харбору спасавајући своје другове на бојном броду "УСС Утах" под кишом јапанских бомби и торпеда.

Председник САД је 4. марта 1942. године посмртно одликовао старијег наредника Петра Томића "Медаљом части". Исте године је и један разарач америчке ратне морнарице добио име "УСС Петар Томић", а његово име је и на меморијалној плочи са пописом свих погинулих у "Аризона меморијалу", споменику који је подигнут између димњака потонулог бојног брода "УСС Аризона", што и данас помало вири из зеленкасте воде сидришта ратне луке Перл Харбор.

Прошле су многе године од тада и Видоје Томић растао је у уверењу да је његов рођак својом херојском погибијом 1941. допринео америчко-српском савезништву које је неразрушиво. Зар Срби нису спасавали америчке авијатичаре у Другом светском рату? Па, и оно око Кореје, скоро да смо се понудили да идемо тамо под заставом УН да помогнемо Американцима. И онда, одједном, Американци су бомбардовали Србе у БиХ. Вероватно Видоју ништа није било јасно. Барем тако кажу они који су га боље познавали. О рођаку са бојног брода "УСС Утах", носиоцу највишег америчког ратног одликовања више није хтео да прича.

Прошао је и тај рат у Босни, дође и прође Дејтон, а Видоје Томић и даље је сваки дан пролазио својим делом пруге Београд – Бар, делом за који је он био "надлежан". Пруга повезује Србију и Црну Гору, да ли је и стратешки важна, то Видоје вероватно и није размишљао. Његово је било да провери да какав одрон камења, или земље, не би угрозио пругу и људе који журе пут мора. Носио је стару и избледелу униформу која је некада давно имала плаву железничарску боју и капу која је личила на некадашњу титовку. Од оружја имао је ловачку пушку "бокерицу", јер у том крају има и медведа. Да, осим ловачке пушке Видоје је имао и 70 година.

И онда је дошао рат НАТО-а против Југославије 1999. године. Тог 3. априла 1999. чича Видоје опет је ишао својим делом пруге, негде близу села Штрпци крај Рудог, БиХ. Изненада, изнад пруге залелујали су хеликоптери НАТО-а, три борбена "апача" и два "блек хоука" са водом командоса. Кренули су да минирају и дигну у ваздух двадесетак метара пруге Београд – Бар, баш на оном делу за који је био "надлежан" Видоје Томић. Вероватно је тих двадесетак метара пруге за комплетан НАТО био толико стратешки важан циљ да су пожурили да и то сруше. Да више не пролазе возови Београд – Бар. Као да је тих дана југословенска војска уопште било шта превозила том пругом. И као да тих двадесетак метара пруге има било какве везе са стањем људских права на Космету и ширењем хуманитарне катастрофе.

Никада нећемо сазнати шта је Видоје Томић помислио када је угледао хеликоптере у ваздуху и на земљи и командосе у пуној ратној опреми како иду према њему. Да ли се сетио свог рођака, хероја Перл Харбора из 1941. године кога је одликовао председник САД?

Видоје Томић није хтео да дозволи рушење пруге. Подигао је своју ловачку пушку "бокерицу" на командосе НАТО-а. Покушао је да одбрани "свој" део пруге. Онај део што од Београда до Бара иде кроз Републику Српску. Јер, баш су тај део хтели да дигну у ваздух. Зашто баш тај део? Због симболике?

Вод најелитнијих командоса НАТО-а отворио је ватру на старог чичу Видоја. Вод специјалаца у пуној ратној опреми са панцирима, шлемовима од кевлара, инфрацрвеним нишанима, уз подршку три "апача" са "гетлинг" митраљезима и два "блек хоука" победио је чичу Видоја са његовом ловачком "бокерицом". Убили су га на лицу места. Изрешетали. У име мира?

Не, вероватно у име пријатељства према Србима, како би се то данас модерним европским речником рекло када се говори "о наметању Србији надгледане независности Косова". Јер, Србији се поручује да мора да сагледа реалност, а истовремено се реалност на Космету прикрива. Реалност која, заправо, само сведочи о начину како је вођен рат против Југославије 1999. године. Рат у који су на Западу сви брзоплето пожурили да се укрцају, од генерала и политичара, до хуманитараца и новинара. И све то уз до сада невиђену операцију дезинформисања и лагања.