Европо, ето нас

Не верујем у чуда, али она то не поштују. Мало-мало, па од некуд гракну.

Већ подуже разговарам с познаваоцима међународних прилика, читам најауторитативније глобалисте и локалисте, слушам инсајдере, да би баш из мноштва тих разложних излагања, које сам управо сабрао, бануло нешто налик „чуду”. Наметнуо ми се, просто, утисак да су шансе Србије да се системски преуреди толико да заслужи чланство у Европској унији веће, тренутно и зачудо, него изгледи Европске уније да сачува свој садашњи систем па и постојећи члански састав.

Док сам, више него обично, склон да кликнем „Европо, ето и нас”, морам и да отклоним могућност забуне. Нисмо се ми нагло приближили критеријумима Уније, него је она запала у невоље, местимично сличне овдашњим, које јој налажу да прилично промени своје норме и обичаје, тако да потврди колективну солидарност али и да повећа појединачну одговорност.

Бојазни за судбину ЕУ нарасле су толико да експерти – као словеначки Јоже Менцингер – слуте да би, опхрвана економским тешкоћама, она могла да сконча (без рата) као некадашња Југославија. Јер, сада се и унутар ЕУ усијавају оптужбе у стилу „ви живите на наш рачун”.

„Црне слутње” обузимају и њујоршког експерта Нуријела Рубинија, који је предвидео текућу глобалну финансијску кризу. Зони евра прети распад ако се не трансформише тако да постане уверљива политичка и фискална унија, упозорио је у „Фајненшел тајмсу”.

ЕУ је потребно вођство које ће увести ефективно управљање економијом и успоставити тешњу политичку сарадњу, чиме ће повратити поверење у финансијску стабилност и у вредност обједињавајућих процеса. То се истиче у писму које је, у „Гардијану”, објавила група од 19 угледника: немачки филозоф Јирген Хабермас, бивши председници влада Италије, Аустрије и Данске – Ђулио Амато, Алфред Гузенбауер и Пол Нируп Расмусен – вођа социјалиста у Европском парламенту Мартин Шулц, члан британског Дома лордова Роџер Лидл…

Апел за очвршћавање ЕУ упутио је и индијски нобеловац Амартија Сен. Препоручује: јачање демократских традиција а смањивање утицаја финансијских институција, као и веће посвећивање економском развоју него „стезању каиша” (које изједначава с „филозофијом стезника”, по којој „ако је дами у стезнику комотно, треба јој дати мањи број”).

Многи, па и лондонски историчар Тимоти Гартон Еш, шансу за повољан расплет траже у повећаном ангажману Немачке, као водеће континенталне економске силе. Њени порески обвезници се љуте што би требало да финансирају „распикуће”, каквим доживљавају Грке, али их економиста Албрехт Ричл подсећа да је „управо Немачка банкротирала више него ико у новијој историји”. Па да се после два светска рата опоравила „само захваљујући гомили новца из САД”, а да би, ако она сада не припомогне другима, могла да буде прозвана да низу земаља „плати ускраћену им ратну одштету”…

Постигнућа ЕУ су изванредна, указује „Шпигл”. Она је, образлаже се, омогућила да се измире па и обједињавају раније војно и идеолошки закрвљене стране, да превладају демократије, да се упркос изазовима бар у њој може одржати комбинација слободног тржишта и завидног нивоа социјалне заштите, да припадање безбедносном пакту (НАТО, коме, по речима Американаца, не даје довољну финансијску у борбену потпору) не омета унапређење сарадње с некадашњим блоковским ривалом, а сада важним енергетским снабдевачем, Русијом…

Стога, ЕУ не одустаје, ни у кризи, од критеријума за пријем у своје окриље. Каже, на пример: нећете бити примљени док не покажете да сте прописе и економију ускладили с нашим принципима, а морате и да нас уверите да нећете да се понашате као тројански коњ спољне силе…

Делује познато? Да, то је прича о нашим перипетијама за улазак у ЕУ – слутим одговор.

Али, наведено „условљавање” и одбијање кандидатуре за учлањење, било је упућено Великој Британији, уз пребацивање да се не уклапа у правила клуба (тада шесточланог) и да се „слизала” са САД. Два пута је 1960-их њена молба била одбачена, јер јој се енергично, као поднеску „несолидног партнера”, успротивио ондашњи француски председник Шарл де Гол, тако да је на прихват чекала до његове оставке, а до пријема и више, укупно 10 година.

Нама се предвиђа путовање сличног трајања, иако нисмо за поређење Уједињеним Краљевством, као ни ондашње време са садашњом „убрзаном историјом”. „Уједначавају” нас две специфичности. Прво, сви се слажу да је, упркос очигледном „замору проширењем”, пожељније да се Балкан европеизује него да се Европа балканизује. И друго, овде готово свако уме „да се прави Енглез”…