И Роналдињо у зуму са Џегером...

Зоран Буђић (57) један је од најбољих српских папараца. У преводу ове речи са италијанског, он је агресивни фоторепортер; онај који кришом снима познате у несвакидашњим ситуацијама, чије фотографије објављују таблоиди и високотиражни листови. Да је баш такав, најбржи и најуспешнији, објашњава и његов надимак: Кобра. Стекао га је на „бојном пољу”, са фотоапаратом којим рукује као мађионичар.

Његов прошли успех је рафал фотографија бразилског фудбалског аса Роналдиња који је, иако ненајављен, почетком прошлог месеца дошао на отварање туристичке сезоне на Светом Стефану!

Како радите?

У шездесет одсто случајева не држим објектив на оку, сликам из трзаја, са стране, одозго, одоздо. Да сам живео у 19. веку, био бих револвераш. Да бих у томе био успешан, потрошио сам „шлепер” филмова. Зато су сад у мом зуму, уз Роналдиња, Тадић, Џегер, Мадона...

Од када сте папарацо?

Већ 16 година. Радим га паралелно с модном фотографијом, а у моди сам 31 годину. Било је то у време Ивана Мојашевића, уметника фотографије, који је имао студио. Радили смо заједно. То се догађало у доба наших првих манекенки: Љиље Тице, Љиљане Ерић, Тамаре Бакић...

Колико сте се школовали?

Онолико колико ми је довољно да се бавим овим послом. Завршио сам економску школу и радио у грађевинској фирми „Изолација” као економиста. После тога сам завршио школу фотографије, а по одласку из „Изолације” никад више нисам био у сталном радном односу.Брзину сам стекао снимањем свадби. Од тада сам слободан фоторепортер.

Кад Вам је рад као папарацо постао важнији од модног?

У свим односима, па и у овом, сем у љубави, важне су и паре. Папарацо снимци ми доносе веће зараде. У почетку ме је било срамота да то радим. Патријархално сам васпитан, па сам себе у новом послу доживљавао као лопова. По неписаном правилу да је „навика друга природа”, брзо сам стекао снагу за неопходну дрскост коју прикривам шармом. Веома је значајна и чињеница да је Војин Ђорђевић, из Суботице, мој спонзор у низу акција.

Кога имате у породици?

Имам две ћерке: Анастасију (26) и Јелисавету (23) и акваријум пун риба. Разведен сам. Са кћеркама сам не само добар отац већ и одличан друг. Оне су фотомодели, манекенке. Анастасија је вођа групе „Моделс”.

Анастасија се сликала без одеће за „Плејбој”...

Нисам знао за то. То је урадио неко други. Имао сам и ја понуду да радим за „Плејбој”, да снимам голе девојке, али сам то одбио. Нисам ја неки чистунац који то не може да учини. Могу, наравно, али нећу. Нећу зато што радим за озбиљне фирме и озбиљне часописе у којима има врло мало силиконских лепотица.

Који Ваш снимак је био најскупљи?

Пре шест година, за серију снимака Јованке Броз у вожњи кабриолетом, добио сам нешто више од 1.500 евра од „Глорије”. За информацију о вожњи на одређеном месту и у одређено време платио сам 300 евра. Чекао сам Јованку и њеног шофера два дана. Првог дана кров је био спуштен, а другог, на моју срећу, није.

Који је још снимак из тог калибра?

Снимио сам први корак Мика Џегера на тлу Србије, кад је излазио из авиона. Тај његов искорак назвао сам „Ни на небу, ни на земљи”. Овај наслов има двоструко значење јер он, прича се, воли да „дува” траву, па је увек ни на небу, ни на земљи. Џегера сам снимио са 400 метара, а Мадону са 560. Новац за ове снимке добио сам од „Мјузик стара”, а „Илустрованој Политици” сам то, практично, дао џабе.

Ко Вам пише потписе за слике?

И то је мој посао. Посебно сам то учинио кад сам снимио Јованку Броз. За мене је она била и остала принцеза оне, Титове Југославије, па нисам желео да је неко, уз мој снимак, наружи на било који начин. А то је и правило папараца: снимак се не продаје онима који имају намеру да испљују особу која је снимљена.

А шта је с политичарима?

Прошле године сам сликао Бориса Тадића кад је био на сајму аутомобила. Сагао се да нешто погледа испод мотора на „Заставином” „пунту”, па сам ту фотку продао с потписом: „председник механичар”. Слику кад је на концерту Мирослава Илића у току песме „Тамо далеко” Тадић устао, певао и подигао десну руку са три испружена прста „Сведок” је прогласио за снимак месеца.

Да ли сте могли и да настрадате?

Било је то у Орашцу на прослави 200 година од Првог српског устанка. Патријарх Павле је светио колач, а да бих то снимио, одгурнуо сам жену и сликао. Двојица из обезбеђења су ме буквално дигли са земље, изнели ван тог простора и бацили у блато.

Шта радите кад Вам се неко намешта за сликање?

То не сликам. Нећу те мртве слике. Умрлице коштају сто евра, па нека се тамо пријаве. Хоћу само праву ситуацију, живу слику. Тако сам на Филмском фестивалу у Кану сликао Тару Рид, кад јој је, док се окретала, испала брадавица из грудњака. То је био прави живи снимак. Штета је што сам имао филм, а не дигитални апарат. Узео бих велике паре.

У чему је драж снимака женске лепоте?

Све желе да буду лепе, популарне, познате... Зато су све те девојке, и за нас фотографе, посебан изазов. Ми волимо суперснимак. Тиме показујемо колико смо добри у послу. Те девојке ће једног дана бити бабе, па ће се пре сетити ко их је сликао кад су биле младе и лепе, него са ким су изгубиле невиност. Фрајер је потрошна вредност, а слика вечита.