Звук планете која јеца

Ако прелистате програме два међународна музичка фестивала која се управо дешавају у Београду, а о Данима оргуља и Чело фесту је реч, у оба ћете видети име познатог композитора Ивана Јевтића. Ко је прексиноћ пропустио концерт у Скупштини града, па тако и Сонату за виолончело и клавир бр. 2 поменутог аутора, вечерас има нову прилику за сусрет са Јевтићевом музиком, само другачијом и на другом месту у граду. То место је катедрала Блажене Дјевице Марије на Неимару (Хаџи Милентијева 75), где ће француски оргуљаш Ерве Дезарбр, уз друге композиције, извести и Јевтићево „Откривање светлости”.

Композитор који живи и у Француској и у Србији, нашао се овде у две различите музичке приче. У њиховом средишту су два међусобно удаљена, али уметнику очигледно блиска, инструмента. Пре свега виолончело, његова музичка љубав давна:

– Од најранијих година мог бављења композицијом, привлачио ме је звук виолончела. Вероватно зато што тај инструмент веома подсећа на људски глас, на певање. Краси га и интензитет звука, који је најпунији, најобухватнији и, по мени, најплеменитији међу гудачким инструментима! Мој одлазак у Париз, 1973. године, спојио ме је, игром случаја, са славним челистом Андреом Наваром, професором на Конзерваторијуму на чијим сам часовима проводио много времена учећи шта је виолончело и како писати музику за њега. После сам га лично пратио на клавиру (1984) док је свирао моју композицију „Via Dolorosa”, што је снимила и РТС.

Није мала листа Јевтићевих дела за виолончело, и тај опус имао је добар одјек. Своју Прву сонату написао је 1972. и исте године добила је прву награду у Италији. „Прекинуте мелодије” компоновао је 1981. за нашу познату челисткињу Ксенију Јанковић, и био је то почетак сарадње која траје три деценије. Уследили су Концерт за виолончело и симфонијски оркестар, па Соната бр. 2 за виолончело и клавир, коју су на Чело фесту извели Срђан Сретеновић (виолончело) и Неда Хофман (клавир). Поменимо и многоизвођене „Метаморфозе” за два виолончела, „Musica per due” – за чело и флауту, „Celosymphonie” којим је 1995. отворен Бемус (К. Јанковић и Београдска филхармонија) и Дивертименто за два чела који ће му донети Мокрањчеву награду.

– Већина мојих дела писаних за виолончело издата је у Паризу, код најпознатијег француског издавача Алфонса Ледука, а у редакцији Ксеније Јанковић. Сва моја дела камерне музике налазе се на ЦД (ПГП-РТС), а изводе их Ксенија Јанковић (чело), Александар Маџар (клавир) и Ирена Графенауер (флаута) – каже Јевтић.

И да мало отворимо ухо за његов свет оргуља. Ту ћемо композитору „одузети реч” и дајемо је оном ко ће ту музику изводити – Ервеу Дезарбру:

– ...Никада не свирам дело које не осећам или не ценим. А музику Ивана Јевтића свирам јер је поштујем, и то из врло једноставног разлога: он никада не жели да буде у моди, јер бити у моди неизбежно доводи до тога да се пре или касније постане демоде. Он не жели да припада нити једном музичком клану, нити једној „цркви”. Ипак, за то су веома битни чврсти корени, његово порекло из југоисточне Европе, а затим и они музички, образовање стечено код Оливијеа Месијана. И код њега се одмах уочава и утицај Средње Европе, музички богатог и особеног језичког израза. Тај језик видим као мешавину утицаја из које избија један сасвим лични свет, израз сачињен од боја, од веза, од бираног, никад усиљеног склада, од правих ритмова. Све се то намеће публици у свом природном и јасном облику. Поједине странице подсећају ме на Клоделове стихове: таласање светских вода, набирање земљиних слојева, јецање планете…Ето зашто свирам ту музику!

Ако је желите слушати: почетак је вечерас, у 20.30, у поменутој цркви на Неимару.

--------------------------------------------------------------------

Париски концерт – са пријатељима

У париској сали Гаво, 22. септембра, биће велики концерт са делима Ивана Јевтића. Одштампан је и плакат на коме пише – Његова музика, са пријатељима. А у том друштву су, уз Французе, и челисткиње Ксенија Јанковић и Маја Богдановић, Снежана Савичић, сопран, и БГО „Душан Сковран” са диригентом Весном Шоуц.