Очи у очи са културном елитом

Ваљево – Међу новинарима било је и има подоста успешних књижевних стваралаца , али један је Коста Димитријевић (рођен 1933. у Београду) који ових дана обележава шест деценија изузетно плодног рада. Овај пензионисани новинар само у свом матичном листу „Политици”, поред осталог, објавио је преко 50 културноисторијских фељтона а као књижевник 47 књига свих жанрова од романа, есеја, путописа, хроника до мемоарско-биографских белешки. Недавно у Ваљеву учествујући на традиционалним књижевним разговорима у организацији овдашње Градске библиотеке, представио је своју најновију књигу „Необичне судбине – животни фрагменти” која се из посебних углова бави животописом многих значајних људи који су задужили српску културу, науку и образовање.

У средишњем делу књиге од 550 страна, у издању београдског „Прометеја”, утаборено је преко 50 наших истакнутих књижевника, сликара, академика, беседника и вансеријских интелектуалаца. Ипак, такозване „звезде” у овом ешалону познатих су међу књижевницима Исидора Секулић, Милош Црњански, Иво Андрић, Добрица Ћосић, Живорад Лазић а Пеђа Милосављевић, Бета Вукановић, Тома Росандић, Оља Ивањицки, Миодраг Ђилас и Радован Трнавац Мића међу сликарима и вајарима. Са свима њима аутор је непосредно „очи у очи” разговарао а са Исидором Секулић, на пример, био је у контакту од средњошколских дана до њене смрти.

„Оставите бележницу по страни. Радо ћу вам причати о темама које вас интересују, јер волим да разговарам са младим људима. Ако сматрате да је што занимљиво од мог казивања, забележите то у свој дневник. Тако сам и ја некада чинила. Али, мојих дневника нема више. Све сам их спалила после Ђиласовог напада. И себе бих, само да је Београд имао крематоријум...” – један је од фрагмената из белешке сећања на велику Исидору Секулић.

– Оног момента кад сам се упустио у књижевни посао на уму ми је увек била Волтерова крилатица – да о живима треба писати с обзиром а о мртвима истину. То није било лако, али и поред бројних непријатности међу којима је било и забрањивања неколико мојих књига успевао сам да останем на ногама и настављам са радом. Догађало се као што је био случај са књигом „Разговори и ћутања Иве Андрића” која је од читалаца склоњена, јер је тадашњим цензорима засметало „ћутање”, да нешто касније добијем Октобарску награду Београда. Иначе, мени је био циљ да у овој књизи извучем по неколико кључних и најјачих размишљања и поука из целокупног стваралаштва и реалног живота мојих маркантних саговорника, објашњава Димитријевић.

У још добром стваралачком расположењу, Коста Димитријевић са нестрпљењем очекује да се ових дана из штампе појави капитална књига „Велики Београд” у којој се бавио српском престоницом, односно њеним уздизањем од праисторије до такозваног златног доба у време краља Петра Првог Карађорђевића.

Будо Нововић