Кенеди, Бах и Астон вила на истој сцени

Др Смиљка Исаковић је мајстор чембала, инструмента који у један, два или чак у три реда има дирке као клавир које, трзајем жица, производе посебне, архаичне тонове.

„Она је виртуоз који покорава свет врховима прстију. Словенског је порекла, латинског темперамента. Свира као што се облачи: екстравагантно и елегантно” – овако критичари виде нашу уметницу.

На Музичкој академији у Београду је стекла диплому и магистрирала на одсеку за клавир. Свирање на клавиру је специјализирала у Москви, на академији „Чајковски”, а чембало и камерну музику на Краљевском конзерваторијуму у Мадриду.Докторску дисертацију на тему „Интерполација менаџмента у области музичко-сценских уметности” одбранила је 2008. у Београду.

Разведена је. Сад је посвећена само сину Љубиши (20), студенту електротехнике, и музици којом улепшава свој живот, а и тренутке оних који је слушају на концертима широм света.

Кад сте први пут видели чембало?

Имала сам 17 година, била сам студент кад сам, у једном углу, на Академији, видела нешто прекривено што је личило на клавир. Био је то стари чембало, пун прашине, који је ту, заборављен, чекао годинама да се огласи. Дигла сам поклопац и почела да свирам. Била је то љубав на први додир. Очарао ме тај мистични звук.

Како се та љубав развијала?

Десетак година касније, после завршених студија клавира, отишла сам у Мадрид и, као постдипломац, уписала се на одсек за чембало. Увек сам волела историју, а чембало ме, тоновима, враћао у историју музике. Доживљавала сам све то као времеплов у 17. век.

Чему сте још били посвећени?

Волим спорт, посебно кошарку и тенис. Између уметника и спортиста постоји велика сличност. То су професије које се додирују. И једни и други почињу рано да вежбају. То морају да чине сваки дан, и тако цео живот. Разлика је само што уметници могу да раде до краја живота, а спортски век је, због физичких напора, знатно краћи.

Колико дневно „тренирате” чембало?

На Академији сам вежбала од четири до шест сати дневно. Сада искуство чини своје. Пред концерте вежбам два-три сата дневно. То ми је довољно да останем у форми.

Ко је музичка репрезентација Србије?

Пре свих то је Београдска филхармонија. Имамо и врло добре мале камерне саставе: Гудаче Светог Ђорђа, оркестар „Душан Сковран”, а и изузетне појединце. Сви ми солисти, кад одемо у иностранство, не представљамо само себе, већ и Србију.

С ким сте од познатих сарађивали?

Свет старе музике и чембала је мање познат. Радила сам са великим чембалистом Тревором Пиноком. Али, углавном сам била солиста. Изузетак је београдски концерт с виолинистом Најџелом Кенедијем, као и сарадња с грчким композиторима Мамасом Хаџидакисом и Микисом Теодоракисом.

Какви су они људи?

Хаџидакис ми је најавио нову сарадњу, после, како је казао, „мале хируршке интервенције у Енглеској”. Нажалост, та операција није успела. Преминуо је! Био је весео човек, увек спреман на шалу. Теодоракис је повученији и уздржанији. Није то поза, он је такав човек, а на сцени је фантастичан. Кенеди је велики мангуп. Не пати од било које форме која прати људе врхунског музичког калибра какав је он. У стању је да „заборави” фрак, и музику Јохана Себастијана Баха свира у дресу свог клуба Астон виле.

У којој врсти музике се осећате најбоље?

Најлепше се осећам у бароку енглеских вирџиналиста. Вирџинал је мали чембало. То је енглеска музика с краја 16. и почетка 17. века коју су компоновали и Хенри Осми и Елизабета Прва. Веома волим француске композиције 17. века. То се свирало на двору Луја XIV. Та музика одсликава бескрајне златне сале за играње и дивне паркове. А волим и шпанског композитора Антонија Солера.

Коју музику сад слушате?

Волим народну музику свих земаља. Мене испуњава јака музичка веза с нечијим коренима као што је то случај с људима из Јужне Америке. Осваја ме звук њихових инструмената. Волим и оштре тонове великих симфонијских оркестара. Некад су уз мене били „Битлси” и многе рок групе.

А коју музику уводите у спаваћу собу?

После дугих вежби, предавања и проба, мени је бар сат-два најлепша музика тишина.

Како Вам је било у браку?

Искрено, тешко је поднети жену која вежба свирање, путује, има концерте свуда по свету. Пеђа и ја смо две јаке личности. И свако је имао своје поље деловања. Боље је бити срећно раздвојен и врло добар пријатељ, што ми јесмо, него имати сталне сукобе.

Шта поштујете код мушкараца?

Најпотребније ми је да тај неко буде мој друг и пријатељ. Важно ми је да имамо лојалност, односно верност, оданост и приврженост која нас чува од спољњег света.

У чему видите смисао живота?

Мој смисао живота је да неком из нашег доба преносим лепоту музике људи који су умрли пре 200, 300, 400 година. Тако чувам музичку историју света, јер музика је мој живот.

-----------------------------------------------------------

Посао професора музике се не цени довољно

Где Вам је све нуђен посао?

Раније свуда, сем у Београду. Сада сам већ две године професор на Универзитету „Мегатренд”, где предајем менаџмент музичке уметности. Живела сам и радила као професор музике по пет-шест година у Шпанији и Грчкој.

Колика је разлика у заради тамо и овде?

Боље сам била плаћена тамо него овде. Али, ни тамо ни овде посао професора класичне музике се не цени онако како би то требало.