Карта у једном правцу

“Ти стварно ниси нормалан” – каже ми некадашњи колега из „Политике“, док у мајски сутон, који лагано пада на Београд, седимо на тераси нечега што представља остатак чувеног „Бермудског троугла“.

„Да се вратиш сада у земљу? Сада, у овом тренутку? Па, друже мој, никада није било горе, како не схваташ? Нема посла, нема пара, нема наде, нема ничега...Све је отишло у вражју матер, лакше је било деведесетих, кунем ти се, тада смо бар тражили да нађемо неку светлост на крају тунела, сада смо се опростили од сваке будућности, само гледамо да преживимо од данас до сутра. Мрак, човече, мрак... То ти је исто као када би из Барселоне прешао у Чукарички, веруј ми...“ – покушава да поентира нечим што мисли да могу да разумем.

Сумњичаво гледа у флашицу „Кока-коле“ преда мном, док његове очи изражавају искрено уверење да сам од раног јутра, вероватно, био на нечем много јачем и да је моја решеност да се вратим у земљу, комбинација пијанства, носталгичног лудила које осети сваки емигрант при посети Србији након много година и тоталне необавештености која може скупо да ме кошта.

Слушам га и подижем поглед увис према високим платанима који нас наткриљују, удишем ваздух препун смога, смрдљив да смрдљивији не може бити, удишем га до краја, пуним плућима и осећам како ми прија...

Пар недеља касније – deja vu! „Не, не, извини што морам тако да се изразим, али ти стварно ниси нормалан“. Опет чујем познату реченицу, изгледа као да се баш сви слажу око моје дијагнозе, овога пута у башти мог пријатеља, док седимо удобно заваљени у столице, а јунски сутон се полако спушта на Торонто.

„После толико година овде, после свега што си уложио, после толико жртве и одрицања, сада када седиш на зеленој грани и када ти се смеши будућност и када само можеш да напредујеш у каријери, ти си решио да све то бациш у воду и вратиш се тамо...тамо у ону лудницу, у оно безакоње, у царство корупције и криминала. Не, не, стварно не могу да разумем.“

Израз неверице на његовом лицу толико је јак да ми дође да га потапшем по рамену, кажем му да сам се само шалио и да ником нормалном, наравно, не може пасти на памет да напусти идилу која влада око нас. Подижем поглед према великим јаворовима који бацају нежну сенку на улицу, ослушкујем тишину која нас окружује, тишину која штити ушушкане куће у предграђу резервисаном за успешне припаднике средње канадске класе, видим савршено уређене травњаке, угланцане аутомобиле који стоје у двориштима, прозоре на кућама који сликовито говоре да иза њих живе људи који уредно плаћају своје рачуне, улажу новац у сигурне фондове, имају детаљан финансијски план за наредну деценију и дубоко презиру све који су другачији.

Осећам мир и задовољство који исијавају из сваког кутка, мир сигурног и сређеног живота... Удишем дубоко, пуним плућима, ваздух тако чист да чистији не може бити, као да га прерађују негде пре него што га пусте на коришћење онима којима је судбина подарила ту срећу да живе у Торонту...И онда, ничим изазван, постављам крајње неумесно питање: „Извини, је л’ сме да се пуши у овом крају?“

Изгледа да стварно нисам нормалан.

Возим према кући која се налази на другом крају града, али изгледа потпуно идентично као онај из којег сам управо изашао и размишљам о томе како су се људи са два континента без икакве дилеме, не познајући један другог, сложили око стања мог менталног здравља. И то само зато што ми је пала на памет идеја да се након 16 година проведених у емиграцији вратим у земљу у којој сам рођен?!

Када се неко од овдашњих Кинеза, Италијана, Португалаца или Грка одлучи на сличан корак, направе му испраћај, тапшу га по рамену и као да му помало завиде што ће остатак живота да проведе тамо где му је све познато, где још увек станују мириси његовог детињства и где у потпуности припада... А мени препоручују да посетим неко стручно лице које ће ми помоћи да се ослободим сумануте идеје.

Па, добро, да видимо да ли је баш тако и да ли живот у Србији представља девети круг пакла, а остварење канадског сна савршени идеал коме сви треба да тежимо?

Дакле, шта смо овде имали?

Деценију и по емигрантског живота, много снега, много зиме, толико зиме да се лепо смрзнеш, јаворов сируп, јаворов лист, јаворово дрво, ракуне у дворишту, обиље кредита и кредитних картица, лактање са староседеоцима и амбициозним Пакистанцима и Индијцима око бољег положаја у фирми, безуспешну борбу са акцентом који нас је непогрешиво сврставао у „Русе“, добру кућу, добра кола, много хокеја на ТВ, хронични недостатак духовитости, сексипила и шарма, чекање на свети период викенда, ритуал недељне куповине , сигурност најбољег здравственог система на свету, одлазак на море у сред јануара, пресуду судбине да се дружимо са разним ликовима само зато што су „наши“, одлазак у породичне посете тим истим „нашима“ као врхунац социјализације, мир и сигурност сређеног живота, могућност планирања на дуге стазе, велики стрес ако се планови случајно изјалове , живот у земљи која је по подацима УН увек у самом врху држава које су најбоље на свету, много пилећих крилаца на жару, забрану пушења на сваком нормалном месту где је најслађе запалити цигарету, солидан рачун у банци и досаду, досаду која прекрива Канаду као снежни покривач ( с том разликом што се снег понекад и отопи)...

Шта ме чека?

Безбрижна старост на Флориди са осталим припадницима генерације који су ту дошли да умру. Модерни и безболни лапот. Лапот у организацији друштвеног система и то само ако будем имао довољно велики пензиони фонд да му се подвргнем.

Чему могу да се надам у Србији?

Баш ничему. Тамо је јад, беда и депресија. Тамо нема посла, нема пара, нема нормалног живота, све је црно да црње не може бити. Политичари и тајкуни осионо владају, народ грца у дуговима, одлазак на пијацу постао је луксуз, саобраћајне гужве су несносне и људи су нервозни као пси, бензин је најскупљи у Европи, безнађе и песимизам се могу опипати у ваздуху...

Тамо у мају миришу липе, улицама шетају најлепше девојке на свету, након другог уласка у продавницу продавачице вам се обраћају са „комшија“, сексипил и шарм се углавном подразумевају, у јесен још увек сокацима замирише печено кестење, могу да бирам људе са којима ћу да се дружим и то не само зато што су „наши“, немам сумњиви акценат (хм, ако се игноришу трагови мог „чарапанског“)...

У ствари, можете мислити да сам луд колико хоћете, али мени, на неки начин, прија то лудило. Немам појма зашто, ваљда зато што је тако моје и тако интимно повезано са мном. Покушао сам да побегнем од њега, али ми се није дало. А стварно сам пробао, није да нисам. Пробао сам да будем грађанин света, космополита, што би рекли ови начитани...

И шта? Требало ми је толико година да схватим да моји моравски гени једноставно не трпе благодети нео-либералног капитализма, политичке коректности и осталих ствари које су данас тако на цени. Требало ми је да схватим да ћу се најбоље осећати док ослушкујем какофонију свог језика око себе, да предем од уживања као мачак на пећи када у смирај дана седим на неком склепаном сплаву, лењо гледам у реку, пљуцкам у воду и сећам се живота у чудној земљи званој
Дијаспора...

Шта ме чека?

Ах, да. Умало да заборавим. Чека ме пар најлепших зелених очију на свету. За човека који има овакву дијагнозу то баш и није лоше за почетак.