Тротоари Њујорка

Изборни предмет у школи за учење енглеског. Писало је ''на овом часу ћете добити инсајдерски увид у град шетњом по историјски значајним улицама и авенијама са професором рођеним у Бронксу, који је уједно и лиценцирани туристички водич...''

Било је још интересантних предмета, као што је нпр. ''Истраживање популарне америчке културе'' кроз култне серије данашњице ''Пријатељи'', ''Секс и град'', ''Сви воле Рејмонда'', кроз филмове и музичке спотове; затим предмет ''Читање Њујорк Тајмса'', најважнијих новина у Америци чије чланке ни њихов просјечан држављанин понекад не разумије; онда ''Плес као други језик''- часови које сам била убјеђена да бих узела док сам у Београду прегледала веб сајт школе; такође занимљив чисто психолошки предмет ''Тајне људског понашања'', ал' сам се бојала да се не претворим у једног од њихових чувених психијатара из серија.

Остали изборни предмети били су везани за граматику и припрему за неке академске тестове. Звучало је као два сата на асфалту по најјачем сунцу. ‚‚Хајде да сазнамо што више о овом граду, кад сам већ ту..'', помислих. И, ето нас код тротоара...Ни авеније, ни улице, већ тротоари. Звучи њујоркерски, попрљаво а некако отмено.

Чекамо да професор дође у учионицу. Има нас 15-ак. Једна прелијепа ситна плавуша којој мјесто овдје није (касније сазнајем из њеног француског цвркута да је из Лиона), један зализани Турчин (бијеле пути, намирисан до зуба), један геј младић из Сан Себастијана који прати Евровизију и зна добро за Србију - или за њене представнике на Евровизији - нисам сигурна.., један Аргентинац (диваљ на Латино начин и не баш заинтересован за зближавање с људима у учионици, рекло би се), једна Пољакиња (блиједа, нечујна, од оних што једу јабуку за вријеме одмора), један Грк (прави Јанис, скупљач поморанџи у зрењу, затегнут у уске фармерке са лошим изговором енглеског), један Баск или Баскијац (нисам сигурна како се каже, али сам сигурна да се не каже Шпанац), једна цура из Сеула (губи се изненадно на часу и час је видиш час је не видиш), једна цура из Токија (срамежљива Јапанка са насмијаним очима) и њен пријатељ (вјероватно сународник, али му гласа нисам чула), троје Кинеза који се држе заједно ( вјероватно се знају однекуд и одраније)...и ако сам неког и пропустила није намерно...

После нетипичних 10-ак минута кашњења, у учионицу улази човјек у својим педесетим годинама. Фрчкаве просиједе косе скупљене у реп, са ранцем на леђима и у патикама више подсјећа на ове гладијаторе са Тур де Франса. Једино му бицикл недостаје. Не чујем како се зове, а можда и не говори. Крајње неформално представљање почиње уводом: '' Годинама већ покушавам од студената да добијем одговор - зашто ви сви долазите у овај град? Зашто? Њујорк није прелијеп град..Није заиста...Има доста пацова и смећа...Истамбул јесте (жена му је поријеклом из Турске па претпостављам да то мора рећи).

Значи није прелијеп, али ја сам рођен овдје и ја га просто обожавам..али зашто ви долазите овамо? Шта вас то дођавола толико вуче да од цијеле Америке баш овамо дођете?..'' И тако започиње жива дискусија, далеко од наставног плана и програма уз признање да неки од студената раде овдје илегално. Лагано и на префињено шмекерски начин овај Њујорчанин италијанског поријекла нас ''отвара'' и увлачи у историју ''новог Јорка''.

Историја почиње у мом садашњем комшилуку, а игром случајева једном од најпрестижнијих дијелова Менхетна. Нисам и даље сигурна зашто је најпрестижнији (кад видим силно смеће увече испред сваке од тих фенси зграда), али видим да људи праве ''ооо'' и ''ааа'' фаце кад им кажем гдје тренутно живим.

Студенти углавном живе у Квинсу и Бруклину. Ријетко ко је на Менхетну. Да не помињем овај шпиц доле. У који, такав имам утисак, као да нас је неко убацио, преко реда, против воље, не питајући, непредвидиво. Додуше, да је било предвидиво живот се онда не би звао живот већ “Планирање и програмирање''.

Елем, њихова не баш дуга историја, али многопоштована од стране цјелокупне нације, почиње професоровим питањем-признањем: '' Знате ли шта је прије било на овом мјесту?...Ништа..Баш ништа..Мочвара, комарци, брда, дивљина..''.

Свиђа ми се што је искрен. Прича нам о томе како се насеље почело градити, како је то изгледало кад је 2/3 Менхетна (све на горе од Chambers улице) било под шумом и ријеком, а не као данас - трговински, финансијски и културни центар свијета. Град, који се у то доба сводио на овај шпиц Менхетна, био је Европи најближа лука и за логичну последицу свог географског положаја имао је убрзан развој. Трговина је одрадила своје. Људи је временом било све више, урбана регија је била већ крцата и помало хаотична.

Е, у том моменту, на сцену ступа млади и амбициозни Де Вит Клинтон, најважнија личност за развој Њујорка, који је измислио чувену мрежу улица на Менхетну. Људи по томе памте Менхетн, заиста.. ваљда лако сналажење итекако значи сваком туристи и дођошу.

Улице се простиру хоризонтално од истока према западу, спајајући пристаништа на Ист риверу са пристаништима на ријеци Хадсон, чиме је било омогућено циркулисање робе на Менхетну. Улице пресијецају авеније, које се простиру од сјевера ка југу, омогућавајући роби и људима да иду ка унутрашњости Америке. Тај пресјек улица и авенија подијелио је град на блокове и на тај начин омогућио да се лакше манипулише некретнинама. Блок по блок се сређивао и насељавао све док се Менхетн није попунио у цјелости и из истог разлога почео ићи у висину. У ширину није имао куд даље јер је окружен двјема ријекама.

Отуда и небодери и чувена панорама из филмова. Мрежа дијели и ''стари,оргинални'' град од ''новог, надограђеног'' и то се најбоље може видјети по називима улица. Тако су у шпицу, који је туристима уједно и најтежи за сналажење, разбацане уличице које носе називе Wall (зид), Church (црква), John (Џон), Pearl (бисер), Stone (стена) исл.

Мрежа претвара слова у бројеве, па тако имамо прву, другу, осму, четрнаесту, тридесет трећу, седамдесет осму итд. Творца овог тако битног инфраструктурног пројекта и симбола града су готово и заборавили. Истина, неколико школа носи његово име. Један дио Менхетна носи његово презиме (Clinton) и требало је да подсјећа на њега, али ако бисте питали некога одакле је, слабо ко би рекао да је из Клинтона. Овај крај сада зову Hell's Kitchen.

И тако, упознајући се са историјом града, постајемо га све више свјесни, пуштамо га да нам направи мрену на очима да му не видимо ружне ствари и предајемо му се да нас лагано заведе.

Као у филмовима.