Петак, 26.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Нисам препрека за обнову објекта

Нисам препрека за обнову објекта
Славе Ајтоски у атељеу који и даље користи (Фото: З.Анастасијевић)

У кући вајара Риста Стијовића на Дедињу обрели смо се дан пошто смо о њој писали у серијалу о судбини београдских легата. И то на позив вајара Слава Ајтоског, човека који је деценијама живео и радио у овом легату (кућа и атеље), са којим је град Београд годинама водио спор око исељења из стамбеног дела објекта, док процес у вези са исељењем из атељеа још увек траје. Данас ова кућа изгледа запуштено, оронуло, као и двориште у чијем се средишту налази. Споља делује боље него унутра, као и већина кућа које дуго времена нико не користи. У њој нема Стијовићевих дела ни покућства (она су временом одношена у депо Музеја града, ту и тамо може се видети неки одливак или рад Ајтоског), осим у једној соби у приземљу, у коју нисмо могли да уђемо као ни у просторије на спрату, јер су оне запечаћене, а кључ поменуте просторије налази се, како каже Ајтоски, већ скоро три године у Музеју града. Тачније, од времена када се он иселио из стана на првом спрату, након што му је суд то наложио. Ово је, међутим, скоро па крај приче. Почетак се десио далеке 1984. године.

– Две године раније Драго Петровић, директор Ливнице „Пластика” из Београда, који је, ценећи мој рад, хтео да ме запосли и додели ми стан, пошто сам у то време живео са женом и двоје деце у једној собици од девет метара квадратних на Старом сајмишту. Након неког времена јавио ми је да постоји легат који припада граду Београду у којем нико не живи више година, који је у лошем стању па би било идеално да до отварања ја ту пређем, на обострану корист, да чувам кућу и дела. На његову писмену иницијативу и уз подршку Николе Јанковића, академика, и Љубише Ракића, декана Медицинског факултета, тадашњи градоначелник Београда архитекта Богдан Богдановић сложио се са тим, и на седници Скупштине града то је прошло као предлог, прича Ајтоски, додајући да је, до тренутка када је од Радмиле Антић, тада управника Музеја града, добио кључеве (за шта је уговор потписао Божидар Шуица, директор Музеја), објекат био неколико пута пљачкан, у њега је проваљивано, на креветима су спавали наркомани а ограда око куће била је поломљена.

Не поричући да је у кући живео деценијама, да је у њој подигао децу и потпуно преокренуо своју каријеру, Ајтоски истиче, уз захвалност за све то, да се све није десило на његову иницијативу и бесправно, већ да за све постоје поменуте одлуке које уредно чува у фасцикли.

Проблеми су почели средином 2005.

– После посета бројних делегација Скупштине града, без објашњења добио сам захтев Музеја града за исељење, а потом је уследио вишегодишњи судски процес, који се окончао средином 2009. када сам изашао из стамбеног дела објекта.

Ајтоски је, у међувремену, од продаје својих дела купио стан, док атеље и доњи спрат у Владете Ковачевића 18 и даље може да користи, с тим што се у једној од просторија у приземљу налазе чувари, који ту бораве 24 сата, од момента примопредаје.

– У првој тужби нису додати радни и дворишни простор, тако да још увек имам могућност да ту радим. У почетку нисам то знао, све сам изнео, у нади да ће ми уступити неки простор да сместим бар дела и да у њему радим. Нису хтели да ми помогну. Сад се око тога води спор, јер правно нису покрили овај део куће.

После свега, питали смо нашег „домаћина” да ли је од те 1984. град Београд или нека његова институција уложила неки новац у обнову зграде и дворишта. Ајтоски каже да се то није десило. За то чак нису коришћена ни средства прикупљана од скромне суме – тадашњих 80 марака месечно – колико је он Музеју града плаћао као ренту за живот у кући. Колико је могао, сам је вршио текуће поправке – кров, олуке, уводио канализацију. 

– Према тестаменту Риста Стијовића, кога никада нисам упознао, нити сам био његов ученик, како се пише у медијима, легат је требало да заживи три године од његове смрти. То се није десило никада. Ништа нису урадили. Не због мене. Кажу – ја сам препрека да се легат отвори. То је нетачно. Ја сам чак предлагао да се од мојих пара изврши адаптација дела простора и отвори галерија у оквиру легата, да он некако почне да живи. Предао сам 2001. пројекат на ту тему. Али, нису га прихватили. Шта ће даље бити, не знам. Знам само да ћу, ако не добијем спор око атељеа, са делима, алатом и машинама морати на улицу. Друго место немам, закључује Ајтоски.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.