Повратак кући

Лет из Америке са Swiss-ом је баш био удобан, разбашкарих се на она средња четири седишта те преспавах тај лет преко океана. Не волим баш много да знам која сам тачка у васиони и где се налазим-мислим, на којој висини.

Дочека ме радо стара госпођа Европа и наравно мој Београд. После 5 година , Београд је изгледао лепо, сав ужурбан, у изградњи, са несносним гужвама.

Преко Газеле се није могло, тротоарима не можеш проћи од паркираних аутомобила, а на улицама све врви, чини се да су сви напољу. Пуне улице, пуни кафићи, баште, лепи, млади свет. То је Београд кога волим, гужва, младост, спорост, али не и безбрижност.

Кренула сам у обилазак родбине, кумова, пријатеља, гробаља, поделих поклоне и паре. Затим се разбашкарих код рођених, уживасмо у ићу, пићу, да ми Господ Бог опрости јер је био Ускршњи пост, вала постићу цео пост чим се вратим. Обиђосмо лепе ресторане на земунском кеју, на Топчидеру, и у центру.

На крају се развалих од смеха у позоришту на Славији, Зијах Соколовић је сјајан.

Е, сад кретох у Црну Гору, али, и ту се ствари покрећу, уместо дрндавог аутобуса, седох ја у леп вен-Фордов–такси, па правац – Северни Монтенегро. Прођох добар део Србије, тек отопљена од снега и мраза, изгледала је каљаво, уморно и старо. Старо село, стари људи, старе и заваљене врзине, необрађене и запарложене њиве. Само Златобор засија чистотом са пашњака и чистотом са неба.

Од путника шофер, једна жена напред, друга позади - и ја. Свак се о свом јаду забавио. Ова госпа поред мене прича о својима у Београду, ех, позната породица, раде у Влади Србије - јашта, па где би? Ето баш су добро, пуно деце, пуна кућа.

Пита шофер како у Америци, јесу ли се и тамо поделили Срби и Црногорци? Велим нису, али се сећам тог дана када је био референдум да су многи били тужни а неки и у неверици.

Кад ти цикну госпа са првог седишта: Па шта они хоће, ето отишли сте у Америку, шта вас брига за нас, нестају државе, спајају се и раздвајају, како кад треба, шта вас то брига? Па оно јесте, шта ме брига, али прочитах негде да у Србији највећи прилив девиза у бруто доходку је од родбине из иностранства, па рекох, вероватно је то тако и у Монтенегру. Па шта - шаљи паре и ћути, цичи госпођа са првог, па се удостоји и окрете да је видим. Стара госпа рече да је била посланик код Мила 20 година, лекар, пензија, сва јој родбина у Београду, дакако.

Ах, ево и границе и граничара, море све по закону, лепота једна. Прећутасмо све до замагљеног града, где ништа не ради али увече блеште шарена светла са једног замка у центру града, само пламти, пламти-црвена, жута плава зелена боја и обасјава читав град. Дрема турска калдрма на Чехотини, а светла само пламте, пламте....

Када сам у Цириху седала у авион за Америку пита ме госпођа из Сан Дијега да ли идем некоме у посету?

- No, I’m going home.