Друге боје, исти мрак

Како нас далека и скорашња историја учи, сви друштвени системи, на разним нивоима, падају у исту замку – замку савршености – не постојања потребе за контролом и унапређењем. Страх од промене.

Да би се систем променио мора да постоји промена изнутра, јер је скоро сваки систем отпоран на промену споља. Али, прво се мора знати шта је то што не ваља.

Могао бих слободно рећи да сам имао среће у животу. Као дете, које је већину живота провело у четири државе а није напустило своје родно место, имао сам доста времена да кроз рад упознам један систем у коме сам живео.

Као млада особа, на постдипломским студијама у САД, имам прилику да кроз рад спознам и овдашњи систем. Као човек, који жели једног дана постати професор, имам веома велику бригу за систем високог образовања. Једина „индустрија“ која прави људе, а не предмете. Једина „индустрија“ која је, радећи данас, директно одговорна за све оно што ће се десити сутра.

Не постоји систем високог образовања на свету који тренутно није у кризи. Не постоји систем високог образовања на свету који тренутно не пролази кроз неку врсту реформе. Два мени блиска примера.

Пођимо од Србије. Систем високог образовања који је замишљен као филтер и основа стварања научне, економске и политичке елите. Систем који је јако завистан о државном финансирању, уз велики проценат финансираних студената. Систем у непрестаном недостатку финансијских средстава. Систем базиран на широком, углавном гимназијском образовању. Систем који нуди специјализацију у одређеној области са фокусом на директно везане дисциплине, тиме идући више у дубину него у ширину. Систем који има мало научних развојних потенцијала. Систем у коме се предавачки кадар ретко оцењује и у коме студент нема великог утицаја. Студент је број индекса.
Одлике – солидна понуда основног академског образовања, недостатак научног развоја, недовољан број стручних предавача, предуго студирање, све већи број студената, велики одлив најбољих студената и њихов отежан повратак из иностранства. Последица – обарање квалитета основног академског образовања.

Дођимо до САД. Систем замишљен као основа индустријског система, који функционише по принципу корпорације. Систем финансирања веома независтан од државе, базиран на плаћању од стране студената/родитеља и финансирању од стране индустрије. Систем са доста финансијских средстава уз веома изражено потенцирање на односу економски трошкови/користи.

Систем који делимично покрива широко образовање, пропуштено на нижим нивоима образовања. Систем који не нуди превелику специјализацију, тиме често идући у ширину а не у дубину. Систем у коме се предавачки кадар често оцењује и у коме студенти имају велики утицај. Студент је муштерија.

Одлике – Менталитет супермаркета (дај ми диплому коју сам платио), значајан научни развој, већи број стручних предавача, све већи број студената, већина студената на постдипломским студијама је из иностранства. Последица – обарање квалитета основног академског образовања.

Као што се да приметити, и један и други систем, ма како били различити, имају исти проблем – обарање квалитета основног академског образовања.

И један и други систем су базирани на идејама и методама постиндустријализма од пре 50 годинама. Неприлагођени новим социјалним околностима, начинима размишљања.

И поставља се питање – шта радити? Оба система су веома инертни. Промене споља не трпе. Промене изнутра су споре. Промене су потребне још од основног образовања. Промене су потребне у администрацији. Промене су потребне у програму.

У сваком случају, треба учити од других. Нико није најпаметнији и најгоре је мислити да нема потребе за променом.

Срби треба да уче од Американаца, као и што Американци треба да уче од Срба. Можда Универзитетима у Србији треба мало више сарадње са индустријом. Можда Универзитетима у Америци треба одређен проценат студената финансираних од стране државе.

У свако случају, промене долазе. Са нама или без нас. Само, сада смо сви ми одговорни за те промене и нашу будућност.