Презентација репрезентације

Кад си главни приказивач реклама, ништа лакше него да и себе убациш у ЕПП. А у том мору које се пени од досадних, немаштовитих, приглупих комерцијалних огласа за пива, детерџенте, шампоне... није ни нарочито тешко смислити пропагандну поруку која ће испливати на површину.

У оглашавању сопственог конкурса за пријем нових радника Радио-телевизија Србије одлучила се за једноставан, али делотворан принцип. Позив младима да уђу у ову медијску кућу упућују они који су већ тамо као најпознатија ТВ лица, стварајући тако идеју о Јавном РТВ сервису као истинском „бренду“. Порука је вишеструка. Прво директно значење је: „Ми смо РТС“. Но иза тога су бар још две могућности: „Ми смо то што јесмо јер смо на РТС-у“, али и „РТС је то што је јер смо ми на њему“.

Онај ко је у Таковској 10 одређивао ову репрезентацију за презентацију смело је прескочио још понеко славно ТВ лице ризикујући интерна незадовољства и приговоре. Свесно су, изгледа, прескочени и радијски посленици, иако и међу њима има познатих и популарних, те се Радио опет може осетити као пасторче у односу на дете-љубимца, Телевизију.

По оном што овим огласом  тражи од кандидата „за 21 век“ јасно је да РТС о себи мисли све најлепше тренутно, а још бољем се нада. У рекламама је дозвољено препоручивати се, хвалити се, па у томе и претеривати. Није, међутим, ред обманути заинтересоване нуђењем додатних информација на веб страници РТС која – не постоји.

Но и без тога хиљаде ће похрлити да се јаве Јавном сервису – да остваре своје снове о изласку на екран или просто да дођу до дуго чеканог запослења. Међу њима ће свакако бити оних вредних шансе и вероватно ће такви бити примећени уколико се у избор умеша и сам генерални директор Радио-телевизије Србије, доказано успешан ловац на медијске таленте.

Шта ће, међутим, новајлијама бити понуђено као науковање за рад на Јавном РТВ сервису 21 века на основу искуства и праксе РТС-а, а да то већ није испробавано и примењивано током прве деценији овог столећа?

Како ће се вратити равнотежа између информативне и осталих, пре свега образовне и културне програмске функције, кад Други канал, по обновљеном уговору с Народном скупштином, остаје намењен интегралним преносима парламентарних заседања?

Којим ће се садржајима правити разлика у односу на комерцијалне ТВ станица и квалитет претпостави квантитету, а задовољство публике утврђивати испитивањем јавног мњења, а не само простим мерењем рејтинга пиплметром?

Колико ће се истраживати стварност и реално сведочити о животу мимо неминовног редовног извештавања о политичким и партијским активностима, преношења изјава и тумачења функционера из врха власти, из владе или опозиције?

Чиме ће се супротстављати сталним притисцима политике на медијску сферу, пропагандном налету из министарских кабинета, предизборним кампањама које то званично нису...