Жонглери на дворовима српске властеле

Од раног средњег века, а посебно од времена првих великих устанака против турске власти, српски народ је увек своју културу градио кроз синтезу сопствених вредности и страних утицаја. Најпре је био део културе Византије, али и романског Медитерана, потом нешто више затворен у себе, да би се последња три века окренуо Европи. Географски удаљена Француска јасније је почела да се указује на нашем хоризонту тек у време романтизма и значајних историјских збивања с почетка XIX века, а то су збивања која ће Французе и Србе довести у честе директне контакте.

Др Ана Вујовић (1964), професор Учитељског факултета у Београду (предаје: Француски језик, Историју француске цивилизације и Савремену француску културу), аутор је књиге „Српско-француска сусретања”, коју је објавио Учитељски факултет из Београда.

– Различити су били узроци интересовања за наше народе и крајеве, који су Французе подстицали и наводили да у својим делима пишу о нама или нас помињу: општи уметнички покрети, школе и правци, историјски догађаји и околности, померања народа и ратови, економске и геополитичке прилике, чар егзотике и мистификације непознатих и удаљених крајева, лични или породични разлози, наклоности аутора – објашњава Ана Вујовић.

Становници наших простора долазили су у додир с Францима, прецима Француза, каже Ана Вујовић, још од 6. века, преко сусрета Византије са Францима. Срби се, као посебан народ на Балкану, први пут помињу 622. године у „Аналима франачког краљевства”, и то под именом Сораби. За њих се у тој књизи каже да заузимају велики део некадашње римске провинције Далмација, која се простирала дубоко у унутрашњости, све до близу Саве, на северу, и Ибра, на истоку.

Француски утицаји су у наше крајеве, најчешће, стизали преко Венеције и Дубровника. Француски жонглери и забављачи долазили су и на приморје, али и у унутрашњост земље, на дворове српске властеле.

Рационализам, као најистакнутији филозофски правац у Француској у 18. веку, надахњивао је и Доситеја, кога често сматрају оснивачем српске филозофије и етике, а који је, попут великих француских енциклопедиста, радио у име разума и напретка, борио се за друштвене реформе, толеранцију међу људима, класну равноправност и право свих на образовање. Доситеј је читао Молијера, Ле Сажа, Ла Фонтена...

До 19. века, напомиње Ана Вујовић, директни контакти Француза и Срба били су, релативно, ретки, како због географске удаљености, тако и због чињенице да Срби вековима нису имали сопствену државу, већ су живели у саставу Турског царства, Аустро-угарске империје и Млетачке Републике.

Ана Вујовић подсећа и на чувени текст Виктора Игоа „За Србију”, у којем велики писац говори о храбрости, непоколебљивости и одважности српског народа. Алфонс де Ламартин, један од највећих француских књижевника, посебно романтизма, члан Француске академије, дипломата и путник, током путовања на Исток, посетио је и Србију. С дивљењем пише о српском народу, неке наше песме уноси у своја дела „Пут на Исток” и „Нови пут на Исток”, а неке мотиве из наше поезије користи у својој поеми „Пад једног анђела”.

Кеј Србије у Лиону

Боравећи у Француској, средином 19. века, Љубомир Ненадовић, један од наших првих, у оно време ретких преводилаца с француског, био је одушевљен Паризом и Французима, а посебно шампањцем за који је говорио да „греје боље, него врућа вода”. Паризом је био одушевљен и Симо Матавуљ, кога је називао „светским мозгом”. Наш писац је признао да су два његова боравка у Паризу, осамдесетих година XIX века, више утицала на формирање његовог књижевног укуса, него све друго. Обожавао је Ги де Мопасана.

Француску поезију, парнасовце и симболисте, пажљиво читају Јован Дучић, Милан Ракић, Милутин Бојић... Француска позоришна сцена утиче на стваралаштво Јована Стерије Поповића, Косте Трифковића, Бранислава Нушића и Иве Војновића. С друге стране, нашу народну поезију, најчешће из немачких извора, преводе Проспер Мериме, Шарл Нодје, Елиза Војар, Жерар де Нервал...

Према извештајима из 1905. године, у Народној библиотеци у Београду, међу десет најчитанијих писаца, било је пет француских аутора: Виктор Иго, Ги де Мопасан, Алфонс Доде, Анатол Франс и Емил Зола. Истовремено, у периоду од 1908. до 1911. године, у Француској, појављују се преводи дела Бранислава Нушића, Светозара Ћоровића и Јанка Веселиновића.

Средином двадесетих година 20. века, на иницијативу кнеза Павла Карађорђевића, у Београду, основан је Музеј савремене уметности. Средином 1929. године, у име пријатељства два народа, двадесет шесторо француских уметника поклања 40 својих радова: слика, графика, скулптура... Када је од овог музеја и Историјско-уметничког, основан Музеј кнеза Павла, купљена су многа дела француских сликара: Монеа, Реноара, Матиса, Дегаа, Утрила, Писароа, Гогена, Короа...

--------------------------------------------------------------

Споменици и улице

Споменик Петру I Карађорђевићу и Александру I Карађорђевићу у Паризу

После подизања Споменика захвалности Француској, у Београду, 1930. године, Француска је узвратила подизањем споменика краљевима Петру I Карађорђевићу и Александру I Карађорђевићу у Паризу. Краљу Петру I споменик је подигнут и у Орлеану, а краљу Александру I Карађорђевићу и у Марсељу. У центру Београда постоји Француска улица, а у Лиону – Кеј Србије.

Сутра: Неистине и полуистине о Србима