Нико никад не сме да се преда

Српска глумица, сликарка и књижевница Ева Рас, по националности Мађарица, рођена је 1. јануара 1941. у Суботици. Дипломирала је на Академији за позориште, радио и телевизију у Београду. Филмом Душана Макавејева „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ” (1967) постигла је светску славу, a и добитница је филмских награда у земљи и иностранству. С покојним мужем Радомиром Стевићем Расом, истакнутим сликаром и графичарем, имала је покојну ћерку Круну, којој је посветила књигу „Девојка коју нису научили да каже не” (2009).

Шта је обележило Ваш живот?

Србија ми је прошлог августа одузела грађански статус. Већ годину дана не примам породичну пензију од 18.000 динара коју је заслужио мој покојни муж. И уместо да ми живот, по ономе чиме се бавим, буде поетичан, овако обесправљена доживљавам га као сурову драму.

Зашто је до тога дошло?

По прошлом закону носиоци породичних пензија нису имали право на рад, што је противуставно. Тај закон је, на моју иницијативу, промењен. Тако сам помогла другима, али не и себи, јер моја пензија је још залеђена, па, у овим годинама, тешко болесна и без здравственог осигурања, живим само од хонорара. И зато, нажалост, мораћу са Србијом на суд!

Где сте нашли спас?

У раду. Ових дана ће ми бити објављен роман који сам написала после учешћа у ријалити шоуу „Фарма”. Ријалити је феномен овог времена. У тих 106 дана дневно је ову емисију гледало око три милиона људи! У роману „Бадерисани Екрем и Ева”показујем зашто то народ воли.

Чему сте још посвећени?

Спорту. Увек сам волела физичке активности. Док сам жива нећу мењати своје навике. Пешачим, одлазим у фитнес клуб, а пре свега вежбам тајчи. То је успорена кинеска борилачка вештина која и најстарије подиже на ноге. А и рођена сам у Суботици, значи на бициклу. Возим га сваки дан, уз кеј, од Београда до Земуна.

Да ли се дајете и политици?

Вредан помена је само мој сусрет са Зораном Ђинђићем. О томе сам писала у роману „Са Евом у рај”. На моје питање: „Зашто се брукате с бабом?” он ми је рекао: „Не морате Ви ништа да радите у странци. Нама је потребна само Ваша чистота”. Ипак, нисам партијски пришла Ђинђићу. Моје образложење је било да култура припада свим странкама, па ми који се бавимо културом немамо право да узмемо у руке барјак неке партије.

Колико сад имате пријатеља?

Мислите да су ме сад, у мојој трагичној судбини, напустили? Не. Напустила сам ја њих. Мом куму, писцу Миленку Вучетићуказала сам: „Нећу помоћ. Оставите ме. Дај боже да се састајемо поводом ваших радости, а не мојих трагедија”. И даље се дружимо. Ево, прошлог месеца, кад је његова ћерка Радина стекла диплому доктора историјских наука.

Имате ли пороке?

Пробала сам дрогу, али нисам постала наркоман. Јер, пропратно дејство дроге јебило мучење за мене. Пушила сам, али откад се лечим од канцера материце оставила сам дуван. У мом случају не смем под нож, а лекови и зрачења су ми уништили утробу.

О чему сањате?

Мој животни сан је да будем од користи. То говорим свим старијим људима. Нико никад не сме да се преда. Док смо живи имамо право и потребу на све животне радости. А у сновима моји покојници живе уз мене. У сну имам и родитеље, и мужа, и ћерку...

Жалите ли за нечим?

Не жалим ни за чим. Ја сам као чувена француска певачица Едит Пјаф, у фантастичној песми: „Rien, rien, rien”. „Никад, никад, никад, ни за чим, на ломачи успомена, не жалим ја.”

Зашто не мењате акценат?

Зашто бих се трудила да говорим боље од Цеце Бојковић или Ружице Сокић, па ја јесам странац у овој култури. Кад сам у 18. години дошла у Београд, нисам знала српски. Уз мене су, потом, били најбољи професори: Миша Ђурић, Миленко Маричић, Мата Милошевић, Мирослав Беловић... И нико од њих није инсистирао на промени мог акцента, јер то би било лажно представљање. Уосталом, немам два претка исте националности. Ја сам авлијанер.

Чега се плашите?

Чега може да се плаши мајка која је сахранила дете? Сви се највише боје смрти, а ја молим бога да се сажали и да ми пошаље смрт.

Да ли сте верник?

Јесам. Моја бака је била рабинова ћерка, па сам у души чисти, ортодоксни Јеврејин, али не бријем главу и не радим све што би требало.

Која је Ваша филозофија?

Све док смо живи, морамо се трудити да, упркос недаћама и прогањањима, налазимо радост у свему ономе што нам је бог дао, а то не може и не сме да промени нечија воља или лоша политика.

Шта је или ко је сад Ваша љубав?

Српски народ је моја љубав. Овај народ има за мене разумевања и љубави. Кад год сам очајна, изађем на улицу и имам и љубав, и утеху, и нежност. Јер, Срби умеју да воле и умеју да помажу онима који су у невољи. Није то тако са сваким народом. Тешко у Србији може да се деси да неко падне на улици, а да му нико не приђе и не помогне.

Како је живети без праве љубави, без Раса?

Лако, јер та права љубав није престала. Не може права љубав да се угаси зато што је он сахрањен. Све моје књиге и даље говоре о њему. Ни са ким га нисам заменила, и даље живим са њим.

-----------------------------------------------------------

Чланица Академије наука медитеранских земаља

Шта Вас усрећује?

Сусрети са старим људима који у мом ангажовању виде спас и за себе. Јер, у борби за себе, борим се и за право других. А усрећили су ме и Македонци који су ме, пратећи моје учешће у ријалити шоуу, уврстили, пре месец дана, у Академију наука медитеранских земаља. То сам доживела као духовит поступак Македонаца.