Младићу нису смели да помену предају

Пуковник Србољуб Николић (47) каријеру у војсци провео је у Гардијској бригади и Управи безбедности Генералштаба, из које је настала Војнобезбедносна агенција (ВБА). Иако у пуној снази, данас је пензионер у Београду, а пажњу јавности скренуо је на себе после прекјучерашњег сведочења на суђењу оптуженима за скривање хашког оптуженика, генерала Ратка Младића. Прихватио је да за "Политику" објасни детаље свог исказа који је, како тврди, у медијима нетачно интерпретиран.

– Објављено је да сам рекао да је држава скривала Младића и преговарала са њим, што није тачно. Он је, од краја рата у БиХ до 2002. године, углавном боравио у својој кући на Бановом брду у Београду, а када би било процењено да му прети опасност од ловаца на главе, склањао се у војне објекте. Такву ситуацију наследиле су и нове власти. За Младићев боравак у војним објектима знали су многи припадници војске. Немам апсолутно никаква сазнања да је било ко из државног врха знао где се он налази – каже Николић, наглашавајући да због обавезе чувања војне и службене тајне не може да изађе из оквира онога што је рекао пред судом.

Он тврди да није "прозвао" Војислава Коштуницу, Зорана Ђинђића, Момчила Перишића, Небојшу Павковића, Душана Михајловића и Небојшу Човића да су знали где борави Младић. Николић каже да је, на питања једног од адвоката ко је био надређен начелнику Управе безбедности генералу Аци Томићу, одговорио да је то био Павковић а да су изнад њега били Министарство одбране и Врховни савет одбране којем је председавао Коштуница, као председник СРЈ. Питали су га и ко би у ВБА, начелно гледано, могао да даје или преноси извесна наређења, Николић је одговорио да је то пуковник Милан Стојановић који је био начелник једног одељења у ВБА.

– Михајловића и Човића поменуо сам на почетку сведочења, када сам говорио о политичкој и безбедносној ситуацији после хапшења Слободана Милошевића и опредељења тадашње власти да се са свим оптуженицима преговара о добровољној предаји. Они су тада разговарали са генералом Драгољубом Ојданићем, није ми познато да ли су знали где је тада био Младић – објашњава Николић.

Пензионисани пуковник сигуран је да никаква политичка или војна делегација није одлазила код бившег команданта Војске Републике Српске.

– На тему добровољне предаје са Младићем нико није смео да разговара. Са њим је разговарало више лица из војног врха о његовом напуштању војних објеката, због последица које је у јавности трпела Војска Југославије. Премијер Ђинђић је, преко тадашњег потпредседника владе Перишића, а овај преко других посредника, послао поруку, али се ни она није односила на добровољну предају, већ су у питању биле гаранције за његову безбедност и пребацивање у земљу по избору Младића. Познат ми је и његов одговор: да своју државу и народ никада неће напустити – тврди Николић.