Распарчавања језика је било

Текст Петра Милосављевића Лојалност Дејтонском споразуму (Политика, 11. новембар 2006) занимљив је као парадигма данашње српске културне климе, али и као прилог настојањима да се она "поправи у складу с новом научном памећу". Осврћући се на књигу Српски језик у нормативном огледалу: 50 одлука Одбора за стандардизацију српског језика (Београд, 2006), Милосављевић вели да су "прве две одлуке од стратешког значаја" и да су "погубне јер поричу идентитет и интегритет српског језика. Првом одлуком легализује се новопроглашени бошњачки језик, уз већ "признати" – "хрватски" језик. Другом одлуком испољен је негативни однос према српској филолошкој традицији. Ове две кључне одлуке су у међусобној сагласности. Обе воде ка распарчавању српског језика, а последично, и ка распарчавању српског народа".

Да би то потврдио, он расправља о односу стандардног и националног језика, наводи да је Дејтонски споразум "био потписан, тобоже, на четири језика: српском, хрватском, бошњачком и енглеском", али да се "српски лингвисти нису потрудили да покажу да је тај споразум писан само на два језика: на енглеском (у америчком језичком стандарду) и на српском (у српској, хрватској и бошњачкој верзији)". Он даље цитира Нову декларацију ХАЗУ (у којој се, уз све те језике, помиње и "црногорски"), пита се "где су се изгубили славонски, словински или далматински или дубровачки", наводи да је "главна идеја покрета за обнову србистике" да се "српски језик и српски народ не могу произвољно распарчавати, као што се по конфесионалној и регионалној основи не распарчавају ни други европски језици и народи", да "ниједна од (словенских) националних филологија није довела до тога да се њихови национални језици распарчају на четири и више језика" и закључује да САНУ "и даље делује као пуки огранак ХАЗУ" и да је "нека ђаволска памет смислила" да се рад Одбора за стандардизацију "легитимизује тако што ће иза њега стати готово све српске научне и високошколске установе". И тако даље.

Крупне недоумице

Милосављевићева разматрања могла би бити занимљива и у многим појединостима неспорна, али чињеница да су на чудан начин "изокренута", отвара могућности да се она осмотре и из неких других углова и да се у вези с њима помене и покоја крупнија недоумица.

Петар Милосављевић "не открива ватру" кад каже да "хрватски", "бошњачки" и "црногорски" представљају верзије српског језика (нејасно је зашто из својих спискова испушта македонски), али је чудно да се тих појединости први пут сетио тек пре десетак година иако су неки од "језика" о којима расправља старији од једног века, а неки би могли бити макар његови (и моји) вршњаци. Међу онима првим можемо поменути "хрватски" (коме је кумовао Ђуро Даничић) и "босански језик" (који је, убрзо после окупације Босне, озваничио Бењамин Калај), а међу онима другим налазе се "црногорски" и "македонски", али је занимљиво да Покрет за обнову србистике, због свега тога, досад није протестовао ни код Калаја, ни код Даничића, ни код Броза и за све што се са српским језиком и његовим носиоцима догађало током последњих 10-12 деценија сада главне кривце види у САНУ и у Одбору за стандардизацију српског језика. (Утемељитељи Покрета за обнову србистике, ваља се надати, неће пропустити најновију прилику да у своја схватања убеде и Парламентарну скупштину Европе у Стразбуру – која Босни и Херцеговини поново хоће да подари исти онај језик којим ју је и Калај покушао усрећити.)

С друге стране, неће бити сасвим тачна Милосављевићева тврдња да срећније словенске националне филологије не знају за "распарчавање језика" будући да није било давно кад се словачки језик издвојио из чешког, белоруски и украјински (малоруски) из руског језика, а издвајање молдавског језика из румунског добро су могли запамтити сви они Молдавци (и Румуни) који се рачунају у Милосављевићеве (и моје) вршњаке. Тако се показује да се језици, ипак, могу и "распарчавати" и "укрупњавати" (и то по најразличитијим шавовима, па и онима конфесионалним), при чему је српски најбољи пример за оба та феномена: из српског су "никли" сви његови заперци о којима сада говоримо ("хрватски", "бошњачки/босански", "црногорски" и "македонски"), а око "хрватскога" окупили су се и они за које се Милосављевић пита где су нестали (славонски, словински, далматински, дубровачки), али и тридесетак других које не помиње. И са језицима се, дакле, могу догађати чудне ствари, при чему се "српски случај" може упоређивати са руским, али не и са "енглеским" или "немачким" јер су Срби, једнако као и Руси (заједно с Украјинцима и Белорусима), у нечијим мутним плановима одређени за одстрел и најбоља је припрема за такве накане – распарчавање њихових језика и деструкција њихових етничких простора.

Петар Милосављевић и његов Покрет за обнову србистике свој протест против свега што се догодило са српским језиком (и српским народом) могу поднети Ватикану и Анти Старчевићу и њиховим хрватским следбеницима будући да су САНУ и Одбор за стандардизацију у тим пословима учинили једино што су могли: термин "босански језик" за Србе, и у Босни и уопште, не може бити прихваћен, а на "бошњачки", као језик исламизованих Срба, и САНУ и Одбор ионако су могли утицати једнако као и на све што се дешавало са српским народом и његовим језиком током много последњих деценија. П. Милосављевић може у својим настојањима као узор имати чињеницу да, рецимо, у Немачкој постоји издавачка кућа која припрема нормативне приручнике немачког језика за све носиоце тога језика и у Немачкој, и у Аустрији, и у Швајцарској, али не може превидети чињеницу да се за Србе сличан посао не може обавити ни у Србији а камоли у некој другој области српског језика.

Добро је, наиме, познато да и у Србији и у Републици Српској има у употреби више правописа српског језика, а откад се Црна Гора осамосталила и у свој Устав увела "црногорски језик", тамо се пре могу очекивати никчевићевске правописне будалаштине него уједачавање српског језика према поменутом "немачком обрасцу".

Сви " језици"

Осамостаљење "хрватског језика" почело је уништавањем српске имовине у Загребу и другде (1895, 1902), "велеиздајничким процесом" (1909), покољима у Мачви (1914), настављено у савезу с муслиманима (као "хрватским цвијећем") током Другога светског рата, а пре десетак година (под "хрватском" и "бошњачком" језичком етикетом) завршено затирањем Срба и у Хрватској и у највећем делу Босне. Тако се десило да је због српског језика у Хрватској и Босни, током последњих педесетак година, макар три милиона Срба тамо или остало без глава или отуд било прогнано, па ваља очекивати да ће П. Милосављевић и Покрет за обнову србистике убедити и Хрвате и Бошњаке (али и њихове стране заштитнике) да они и даље говоре српским језиком. И да ће то исто учинити и са оним "Новоцрногорцима" који су се нашли на истој линији са својим хрватским и бошњачким савезницима (и од њих преузели и "неку нову поезију": Ко ће за мном,  ја ћу први/ да пијемо српске крви; Од Тополе, преко Црне Горе/ све су врбе да вјешамо Србе; Црна Горо, мила мати/ ноћас ћемо Србе клати.)

Сви "језици" о којима говоримо, то се мора признати и П. Милосављевићу и његовом Покрету за обнову србистике, јесу настали из српскога и око тога не може бити никаквог спора, али САНУ и Одбор за стандардизацију српског језика у то досад нису успели да убеде ни Хрвате, ни Бошњаке, ни Новоцрногорце, ни Ватикан, ни "Милосрдног анђела", ни Парламентарну скупштину Европе и ваља се искрено надати да ће Милосављевић и његов покрет у томе имати много више успеха и да ће у своја схватања убедити све оне које САНУ и Одбор за стандардизацију нису успели.

Не сумњајући, дакле, у исправност њихових схватања и у успех њихове мисије, можемо се запитати једино зашто су они тај проблем поставили тек сада ако се зна да су то могли учинити и пре, рецимо, 24 или 25 година? Помињем ту појединост зато што се присећам да је још тада, на високом политичком месту, било предложено да се оснује некакав савет за српскохрватски језик, али је та идеја пропала јер су се успротивили Филолошки факултет у Београду и један високи покрајински форум у Новом Саду. Како се то догодило, ни данас није јасно, али је остало записано да је предложак за расправу на оном покрајинском форуму припремљен управо у дому Петра Милосављевића.

Да није – данас би и њему и његовом Покрету за поправљање историје било лакше да брани своје идеје. И више би му се могло веровати.