Шампиони и без злата

Ватерполисти се убише убеђујући нас да је сребрна медаља са светског првенства – успех. То су говорили у Шангају, а с тим настављају и по повратку у Београд. Од играча, преко селектора, до председника савеза – сви осећају потребу да истакну да није мала ствар бити светски вицешампион.

Због тога би требало да ставимо прст на чело. Зашто? Зато што мора да се доказује какав је то резултат бити други на свету.

У доба оне велике Југославије свака медаља је била неизрециво огроман успех. Како би тек требало да се вреднује у Србији, делу те некадашње целине? Међутим, српски спортисти, ето, с разлогом имају потребу да се правдају што не победише и у финалу.

Ватерполо бије глас да се игра у мало земаља. Поглед на списак светских првака у последњих двадесетак година даје другачију слику.

У ватерполу – 1991. СФРЈ, 1994. Италија, 1998. Шпанија, 2001. Шпанија, 2003. Мађарска, 2005. СЦГ, 2007. Хрватска, 2009. Србија, 2011. Италија.

У фудбалу – 1990. Немачка, 1994. Бразил, 1998. Француска, 2002. Бразил, 2006. Италија, 2010. Шпанија.

У кошарци – 1990. СФРЈ, 1994. САД, 1998. СРЈ, 2002. СРЈ, 2006. Шпанија, 2010. САД.

У одбојци – 1990. Италија, 1994. Италија, 1998. Италија, 2002. Бразил, 2006. Бразил, 2010. Бразил.

У рукомету – 1990. Шведска, 1993. Русија, 1995. Француска, 1997. Русија, 1999. Шведска, 2001. Француска, 2003. Хрватска, 2005. Шпанија, 2007. Немачка, 2009. Француска, 2011. Француска.

Дакле, у ватерполу седам земаља, у рукомету шест, у фудбалу пет, у кошарци четири, а у одбојци две.

А како смо тек неправедни према онима који не освоје медаљу! Нађа Хигл је била свима нама на устима кад је постала светска првакиња пре две године. Сада је шеста на свету, а за јавност као да не постоји!

Још драстичнији пример је Милорад Чавић, у кога смо се клели када му је у Пекингу украдено злато да би Фелпс постао највећи јунак у историји олимпијских игара. Дичили смо се њиме и у Риму 2009. када је на светском првенству освојио злато и сребро. А сада? Као да почињемо да га заборављамо.

Они су шампиони и као такви ће бити запамћени у историји. Али, овога пута за њих није било свечаног дочека. Зашто? Зато што су се вратили празних руку. Зато што у потрошачком друштву само победе могу да се троше. Зато што се поистовећујемо само са златнима, а не са шампионима, који не носе злато.

Због тога ватерполисти морају да најављују да ће њихов зенит бити идуће године, Нађа Хигл да осећа да је у Шангају добила ветар у леђа за Лондон, Чавић да се извињава и обећава да ће поправити грешке до Олимпијских игара.

А они без изгледа за олимпијску медаљу? Нити их ко помиње, нити ко пита за њих. Мада су, руку на срце, баш они највећи шампиони, јер су нама, обичним смртницима, најближи у реалном животу: колико само треба унутрашње снаге за бављење нечим што неће донети ни велики новац, ни велику славу, ни сувенир какав је медаља.

Иван Цветковић