Šampioni i bez zlata

Vaterpolisti se ubiše ubeđujući nas da je srebrna medalja sa svetskog prvenstva – uspeh. To su govorili u Šangaju, a s tim nastavljaju i po povratku u Beograd. Od igrača, preko selektora, do predsednika saveza – svi osećaju potrebu da istaknu da nije mala stvar biti svetski vicešampion.

Zbog toga bi trebalo da stavimo prst na čelo. Zašto? Zato što mora da se dokazuje kakav je to rezultat biti drugi na svetu.

U doba one velike Jugoslavije svaka medalja je bila neizrecivo ogroman uspeh. Kako bi tek trebalo da se vrednuje u Srbiji, delu te nekadašnje celine? Međutim, srpski sportisti, eto, s razlogom imaju potrebu da se pravdaju što ne pobediše i u finalu.

Vaterpolo bije glas da se igra u malo zemalja. Pogled na spisak svetskih prvaka u poslednjih dvadesetak godina daje drugačiju sliku.

U vaterpolu – 1991. SFRJ, 1994. Italija, 1998. Španija, 2001. Španija, 2003. Mađarska, 2005. SCG, 2007. Hrvatska, 2009. Srbija, 2011. Italija.

U fudbalu – 1990. Nemačka, 1994. Brazil, 1998. Francuska, 2002. Brazil, 2006. Italija, 2010. Španija.

U košarci – 1990. SFRJ, 1994. SAD, 1998. SRJ, 2002. SRJ, 2006. Španija, 2010. SAD.

U odbojci – 1990. Italija, 1994. Italija, 1998. Italija, 2002. Brazil, 2006. Brazil, 2010. Brazil.

U rukometu – 1990. Švedska, 1993. Rusija, 1995. Francuska, 1997. Rusija, 1999. Švedska, 2001. Francuska, 2003. Hrvatska, 2005. Španija, 2007. Nemačka, 2009. Francuska, 2011. Francuska.

Dakle, u vaterpolu sedam zemalja, u rukometu šest, u fudbalu pet, u košarci četiri, a u odbojci dve.

A kako smo tek nepravedni prema onima koji ne osvoje medalju! Nađa Higl je bila svima nama na ustima kad je postala svetska prvakinja pre dve godine. Sada je šesta na svetu, a za javnost kao da ne postoji!

Još drastičniji primer je Milorad Čavić, u koga smo se kleli kada mu je u Pekingu ukradeno zlato da bi Felps postao najveći junak u istoriji olimpijskih igara. Dičili smo se njime i u Rimu 2009. kada je na svetskom prvenstvu osvojio zlato i srebro. A sada? Kao da počinjemo da ga zaboravljamo.

Oni su šampioni i kao takvi će biti zapamćeni u istoriji. Ali, ovoga puta za njih nije bilo svečanog dočeka. Zašto? Zato što su se vratili praznih ruku. Zato što u potrošačkom društvu samo pobede mogu da se troše. Zato što se poistovećujemo samo sa zlatnima, a ne sa šampionima, koji ne nose zlato.

Zbog toga vaterpolisti moraju da najavljuju da će njihov zenit biti iduće godine, Nađa Higl da oseća da je u Šangaju dobila vetar u leđa za London, Čavić da se izvinjava i obećava da će popraviti greške do Olimpijskih igara.

A oni bez izgleda za olimpijsku medalju? Niti ih ko pominje, niti ko pita za njih. Mada su, ruku na srce, baš oni najveći šampioni, jer su nama, običnim smrtnicima, najbliži u realnom životu: koliko samo treba unutrašnje snage za bavljenje nečim što neće doneti ni veliki novac, ni veliku slavu, ni suvenir kakav je medalja.

Ivan Cvetković