Горки плодови

Немиле сцене туче на путу код Ариља, полупане главе, преврнути аутомобили, само су отужни епилог ерупције незадовољства малинара у судару са кордоном полицаје. Да човек не поверује на шта смо као друштво спремни и способни. Да се бијемо, очи вадимо због цене малине. Зашто туча? Чему? Је ли је држава, која је упутила полицију у Ариље, решила тиме неки проблем? Ко је полицајцима допустио да секу црева за доток горива на тракторима малинара да не би стигли до Београда?

Питања би се могла ређати унедоглед, али од њих нема вајде. Баш као што нема никакве користи ни од подсећања на све прошле и недавне буне сељака испред којих су се, готово по правилу, постављали тешко опремљени полицајци. Паметан и мудар свет учи на туђим грешкама, а ми, инатећи се сами са собом, сваки пут поновимо исту – глупост. Уместо да систем, правила понашања, свеједно која, можда најпре и тржишна, поставимо како треба и да она, као свуда у Европи, својом невидљивом руком то решавају, ми сучемо рукаве и хватамо се за гушу.

Пролетос незадовољни војвођански паори нису прошли до Београда са својим тешким машинама због ускраћених новчаних субвенција. Осим неколико случајева кошкања са полицијом, није било већих скандала. И људи су, пре свега, упорношћу и аргументима, убедили Министарство пољопривреде да попусти. Нађено је неко решење.

И уместо да се, поучени тиме, али и свим претходним искуствима, крене у сусрет малинара и њихових захтева за вишом откупном ценом, макар били сто одсто „у криву”, власт се определила за силу. Да их полиција пендрецима убеди у неоправданост захтева. Сила са једне, не може да не изазове ништа друго до отпор са друге стране. И тако ми још једном убрасмо горке плодове насиља, али проблем не решисмо.

У кога сада уперити прст и рећи – морали сте и могли другачије? Министарства пољопривреде, трговине, полиције… Владу? Ко је требало малинаре да обавести, ако не може да их убеди у чињеницу да домаће и европско тржиште није спремно да њихово воће плати као лане – 126 динара, већ много мање, 80-90 динара? Да им предочи да та цена није само плод завере државе и хладњачара, који наводно имају извозне монополе, већ и односа понуде и тражње. Да им покаже и докаже да су, са приносом осам тона по хектару, скупи, али са 15 и више тона да и цена килограма малина од 80 динара није мала. Да им, коначно, понуди паре и олакшице да у томе успеју.

На држави је, кончано, да успостави правила понашања у том послу и да са себе скине хипотеку прошлих времена када је и силом узимала берићет од сељака, па јој се сада обраћају и када треба и када не треба. Сељаку је, ваљда је сазрело и то време, потребан поуздан и непристрасан надзорник поштовања тржишних правила понашања, а не песница.

Хоћемо у Европу. Дивно. Али, хајмо за почетак да се одвикнемо од силе где јој није место и да економске проблеме решавамо економским потезима, а не тучом. Од тога наш извозни понос неће имати бољу цену и арому, а ми цивилизовано друштво достојно поштовања сваког човека, макар и малине ценио много више него што вреде.