Видић је мом сину поклонио дрес

Славен Билић (43) је уздржани оптимистa уочи следећих квалификација за учешће на фудбалском шампионату света у Бразилу (2014). У тој групи ће се, како је недавно жребом одлучено у Рио де Жанеиру, од јесени следеће године борити Хрватска, Србија, Белгија, Шкотска, Македонија и Велс. Билић је у Хрватској играо за Хајдук, у Немачкој за Карлсруе (капитен), а у Енглеској за Вест Хем и Евертон. У Сплиту је завршио правни факултет, a образовање је проширио знањем енглеског, немачког и италијанског језика.

Разведен је. У браку с Андријаном има сина Леа (14) и ћерку Алани (8).

Да ли сте задовољни жребом у Рију?

Фудбалске квалификације европских екипа за континентално и светско првенство су најтеже такмичење на планети. Посебно кад се зна да само први сигурно иде даље. А састав наше групе је такав да свако свакога може да победи. Значи није могло теже. Ми садa јесмо фаворити на папиру, по рејтингу. Али, да ли ћемо то и остати?

Колико је оптимизам Ваша одлика?

По природи свог бића сам велики оптимиста, чак сам то увек више него реалиста. И то не само у спорту, већ у свим животним односима, па, нормално, и у овој ситуацији.

Да ли сте се о свему договорили са председником савеза?

Влатко Марковић је мој послодавац с којим се договарам о свему што ми је потребно за несметан рад. Али, у послу имам апсолутну аутономију. То да имам потпуну слободу у раду био је мој једини услов за рад на положају селектора.

Шта Вам је најважније у договору?

Дата реч је за мене јача од закона. Али, живимо у таквим временима да је за сваки договор потребан и писани акт. Јер, код нас се често доброта и поштење доживљавају као мана, а не као врлина. Али, не бојим се писане речи. Увек поштујем све што се договорим.

Колико Вам недостаје Просинечки?

Роби ми, пре свега, фали као пријатељ. Ми смо и као играчи, од прве утакмице у државном тиму, били „цимери”. После тога сам га, као селектор, укључио у рад с репрезентацијом. А и сад, откако је у Црвеној звезди, често се чујемо. Ми смо пријатељи којима су се, засад, разишли послови.

Кога знате од српских спортиста и уметника?

Мало их познајем лично, али индиректно знам све. Познајем Дејана Станковића и Немању Видића, који је недавно направио феноменалан гест. Мој син Лео навија за Манчестер јунајтед и Видић му је за рођендан послао дрес! Волим да гледам мечеве Новака Ђоковића који је ове сезоне задивио свет. А кад је музика у питању слушам Балашевића, Бајагу, Чорбу...

Како реагујете после утакмица?

Врата репрезентације су увек отворена. Неко улази, а неко излази. Ниједна победа није без мана. Али, моја генерална политика је да штитим играче, јер их најбоље познајем. Некога критикујем у четири ока, а некога испред екипе. Веома водим рачуна и о емоцијама.

Колико Вам је важан менталитет играча?

Веома. Сваки појединац има своје обележје и сви они чине менталитет нације који је значајан за сваку заједницу. Зато ми је важно да у односу са мном не остану затворене шкољке. Јер, свако затварање у себе, и у најмањој заједници, па и у браку, не води ка прогресу.

Шта Вам је важно у процесу формирања тима?

Играчи морају да буду уверени да нас оно што радимо одводи на пут успеха. Тада ме слушају и следе. Исто тако морају да знају да нема ништа без велике борбе, брзине кретања и спровођења свих договора. Кад се стекну те навике, а навика је друга природа, онда до изражаја долазе њихове индивидуалне вредности: пробој, дриблинг, шут...

Како поступате са звездама ван игре?

Управо звезде, односно најбољи, често преузимају одговорност на терену, а од њих тражим да то чине и кад су у оделу. Тражим да се наметну осталима, поготово млађима. Јер звезде морају да буду пример за углед.

Да ли примењујете музику у раду?

Волим музику и бавим се њоме. Свирао сам на гитари у „Невери” (невреме на мору), а сад у „Равбау 2”. Али, музику у раду нисам користио. Додуше, био сам у контакту с човеком који у Енглеској студира утицај музике на све људске делатности. Али, нисмо се још ни о чему договорили.

Селектор сте, седиште савеза је у Загребу, а Ви не живите тамо.

Живим на релацији Сплит–Загреб, али Сплит је град у коме сам бацио сидро за сва времена. У њему сам се родио, у њему живе моја деца, моји рођаци, пријатељи. Ту се осећам најбоље. Могу да одем и на крај света, али увек ћу се вратити у Сплит.

-----------------------------------------------------------

Липи и Венгер као учитељи

Коју животну прекретницу посебно памтите?

По свему о чему сам читао или слушао највећи шок за човека је смрт ближњега, а после тога развод. Међутим, за мене је то било кад сам у новембру 2001. постао тренер Хајдука. Да се то није догодило, никад се, вероватно, не бих бавио тим послом. Због тога сам завршио тренерску школу, много читао и учио. Моји учитељи били су и Марчело Липи у Јувентусу и Арсен Венгер у Арсеналу. После тога сам преко младе селекције Хрватске дошао до селектора „А” тима.