Лом за ломом

„Не пропуштају шансу да пропусте шансу“ етикета је на коју више немамо монопол. Ем је „Црвена звезда“ дала чак више голова него што је имала прилика, ем су глобалне „звезде“ заређале с промашајима.

Због низа удараца мимо мете, Америка је први пут, сада, испала из једне од првих светских лига. Агенција Стандард енд пурс снизила јој је кредитни рејтинг и сврстала у другу лигу тог надметања за поверење поверилаца. Суперсила се спустила, тако, на ранг Белгије за коју се слути да би могла да се сврста у низ поклеклих система ЕУ, поготову што има само „техничку владу“, без могућности да доноси препоручљиве далекосежне одлуке.

Поређење делује сензационално: најмоћнија администрација је изједначена са управом која не може да управља. Из ове, и пратећих, околности, аналитичари извлаче два противречна закључка.

Први, да је почело доба у коме ће владе играти све спореднију улогу. И други: да ће власти морати да појачају своје ангажмане ако желе да одрже демократију, владавину права, ширу од примене закона тржишта.

Заједничко за оба приступа је оцена да финансијски ломови прерастају у политичку драму – да изабрани лидери махом показују немоћ да се ухвате у коштац с проблемима чија величина надмашује њихову стандардизовану припремљеност само за корекцију „малих ствари“ унутар „усавршеног устројства“. Рејтинг доносилаца политичких одлука је пао чак више него вредност акција на берзама, чије је велико поклекнуће ове недеље посведочило да улагачи немају поверења у службене антикризне курсеве.

Компромисне формуле договорене у САД и ЕУ потврђују кризу државништва- произлази из коментара „Њујорк тајмса“, „Шпигла“, „Фајненшел тајмса“, „Паиса“ и других медија чији су закључци засновани на консултацијама с врхунским познаваоцима. Атлантски савезници, који су у највећој мери прошлог века усмеравали свет сада пате од помањакања управљања самима собом- произлази из уводника у „Гардијану“ који у другом, ауторском, тексту сугерише и да је опадање нивоа државништва ишло упоредо с растом неолиберализма који је проповедао да ће приватни сектор урадити „све што треба“.

Кризе често изнедре импозантне лидере, али не и овога пута- процењују у „Економисту“. Хроничари исказују носталгију за Черчилом, Де Голом, Рузвелтом... Примећују да је успон Барака Обаме, првог црнца на челу Беле куће, разбуктао наде да је могућна промена система, али да се показало да систем ипак не дозвољава да га ико битно промени, макар за то био и изабран.

Али, највеће промене настају кад се сузбијају неуважавањем реалности и пренебрегавањем неизбежности. Текућу кризу нико није желео па ни ауторитативно предвиђао, а она сада диктира промене- не само система него и менталитета, што је најтежи изазов.

Потребно је, истичу експерти, направити преокрет каквог није било па да, пре свега, Американци постану штедише, Кинези учесници у потрошачкој грозници, а Европљани заиста обједињени. Пад Берлинског зида није наговештавао такве преокрете, у којима ће комунисти (Кине) бити велики повериоци а капиталисти (САД) највећи дужници, нити да ће европска држава благостања морати да се поприлично одрекне себе да би одговорила изазовима те нове, парадоксалне колико и истрајне, симбиозе интереса на Пацифику.

Колико год била драматича, прилагођавања су лагоднија од супротстављености- предочава калифорнијски историчар Мајк Дејвис. Да ли би, пита се, ико преживео тројни судар, великих брзина: ЕУ-САД-Кина?

Засад ствари не делују толико злосутно. Већина надлежних за ублажавање кризе, користи годишње одморе, које прекидају само задужени за постизање договора да решења, која не трпе одлагања, ипак сачекају јесен- јављају медитерански извештачи.

По тим рапортима, нема знакова узнемирења у летовалиштима Португалије, Италије, Грчке и Шпаније (погрдно груписаних у ПИГС, на енглеском-свиње), земљама најуздрманијих кризом. На њиховим плажама се и даље ужива, као и у Француској и на Кипру (назовимо их, пригодно, ФРАК) иако се и они помињу као могућне следеће жртве кризног домино ефекта.

На овдашњим теренима настављена је, пак, мобилизација на високом нивоу. Такорећи сви су нам лидери у погону, пре свега око калемљења „маслинове гранчице“ на северу Косова.

Присећам се, тим поводом, полемике: да ли треба рећи да „нећемо“ или да „не желимо“ да ратујемо? Спора не би било да је утврђено да тако нешто „не можемо“ јер „нити имамо чиме“, нити смо ради да се, као слабија страна, сукобљавамо са онима (у ЕУ и НАТО) са чијим партнерством рачунамо.

Ни у свету више није пресудно ко шта хоће или жели, већ- ко шта може. На делу је „нова реалност“: у савременој политици нико не може сасвим сам да одлучи ни о својој а камоли о туђој судбини.

Одвикавање од једностраности, националних и наднационалних, засад је знатно спорије од развоја кризе. Отуда и лом за ломом, и на берзама и у властима.