Lom za lomom

„Ne propuštaju šansu da propuste šansu“ etiketa je na koju više nemamo monopol. Em je „Crvena zvezda“ dala čak više golova nego što je imala prilika, em su globalne „zvezde“ zaređale s promašajima.

Zbog niza udaraca mimo mete, Amerika je prvi put, sada, ispala iz jedne od prvih svetskih liga. Agencija Standard end purs snizila joj je kreditni rejting i svrstala u drugu ligu tog nadmetanja za poverenje poverilaca. Supersila se spustila, tako, na rang Belgije za koju se sluti da bi mogla da se svrsta u niz pokleklih sistema EU, pogotovu što ima samo „tehničku vladu“, bez mogućnosti da donosi preporučljive dalekosežne odluke.

Poređenje deluje senzacionalno: najmoćnija administracija je izjednačena sa upravom koja ne može da upravlja. Iz ove, i pratećih, okolnosti, analitičari izvlače dva protivrečna zaključka.

Prvi, da je počelo doba u kome će vlade igrati sve sporedniju ulogu. I drugi: da će vlasti morati da pojačaju svoje angažmane ako žele da održe demokratiju, vladavinu prava, širu od primene zakona tržišta.

Zajedničko za oba pristupa je ocena da finansijski lomovi prerastaju u političku dramu – da izabrani lideri mahom pokazuju nemoć da se uhvate u koštac s problemima čija veličina nadmašuje njihovu standardizovanu pripremljenost samo za korekciju „malih stvari“ unutar „usavršenog ustrojstva“. Rejting donosilaca političkih odluka je pao čak više nego vrednost akcija na berzama, čije je veliko pokleknuće ove nedelje posvedočilo da ulagači nemaju poverenja u službene antikrizne kurseve.

Kompromisne formule dogovorene u SAD i EU potvrđuju krizu državništva- proizlazi iz komentara „Njujork tajmsa“, „Špigla“, „Fajnenšel tajmsa“, „Paisa“ i drugih medija čiji su zaključci zasnovani na konsultacijama s vrhunskim poznavaocima. Atlantski saveznici, koji su u najvećoj meri prošlog veka usmeravali svet sada pate od pomanjakanja upravljanja samima sobom- proizlazi iz uvodnika u „Gardijanu“ koji u drugom, autorskom, tekstu sugeriše i da je opadanje nivoa državništva išlo uporedo s rastom neoliberalizma koji je propovedao da će privatni sektor uraditi „sve što treba“.

Krize često iznedre impozantne lidere, ali ne i ovoga puta- procenjuju u „Ekonomistu“. Hroničari iskazuju nostalgiju za Čerčilom, De Golom, Ruzveltom... Primećuju da je uspon Baraka Obame, prvog crnca na čelu Bele kuće, razbuktao nade da je mogućna promena sistema, ali da se pokazalo da sistem ipak ne dozvoljava da ga iko bitno promeni, makar za to bio i izabran.

Ali, najveće promene nastaju kad se suzbijaju neuvažavanjem realnosti i prenebregavanjem neizbežnosti. Tekuću krizu niko nije želeo pa ni autoritativno predviđao, a ona sada diktira promene- ne samo sistema nego i mentaliteta, što je najteži izazov.

Potrebno je, ističu eksperti, napraviti preokret kakvog nije bilo pa da, pre svega, Amerikanci postanu štediše, Kinezi učesnici u potrošačkoj groznici, a Evropljani zaista objedinjeni. Pad Berlinskog zida nije nagoveštavao takve preokrete, u kojima će komunisti (Kine) biti veliki poverioci a kapitalisti (SAD) najveći dužnici, niti da će evropska država blagostanja morati da se poprilično odrekne sebe da bi odgovorila izazovima te nove, paradoksalne koliko i istrajne, simbioze interesa na Pacifiku.

Koliko god bila dramatiča, prilagođavanja su lagodnija od suprotstavljenosti- predočava kalifornijski istoričar Majk Dejvis. Da li bi, pita se, iko preživeo trojni sudar, velikih brzina: EU-SAD-Kina?

Zasad stvari ne deluju toliko zlosutno. Većina nadležnih za ublažavanje krize, koristi godišnje odmore, koje prekidaju samo zaduženi za postizanje dogovora da rešenja, koja ne trpe odlaganja, ipak sačekaju jesen- javljaju mediteranski izveštači.

Po tim raportima, nema znakova uznemirenja u letovalištima Portugalije, Italije, Grčke i Španije (pogrdno grupisanih u PIGS, na engleskom-svinje), zemljama najuzdrmanijih krizom. Na njihovim plažama se i dalje uživa, kao i u Francuskoj i na Kipru (nazovimo ih, prigodno, FRAK) iako se i oni pominju kao mogućne sledeće žrtve kriznog domino efekta.

Na ovdašnjim terenima nastavljena je, pak, mobilizacija na visokom nivou. Takoreći svi su nam lideri u pogonu, pre svega oko kalemljenja „maslinove grančice“ na severu Kosova.

Prisećam se, tim povodom, polemike: da li treba reći da „nećemo“ ili da „ne želimo“ da ratujemo? Spora ne bi bilo da je utvrđeno da tako nešto „ne možemo“ jer „niti imamo čime“, niti smo radi da se, kao slabija strana, sukobljavamo sa onima (u EU i NATO) sa čijim partnerstvom računamo.

Ni u svetu više nije presudno ko šta hoće ili želi, već- ko šta može. Na delu je „nova realnost“: u savremenoj politici niko ne može sasvim sam da odluči ni o svojoj a kamoli o tuđoj sudbini.

Odvikavanje od jednostranosti, nacionalnih i nadnacionalnih, zasad je znatno sporije od razvoja krize. Otuda i lom za lomom, i na berzama i u vlastima.