Политичка олуја

Узалуд председник Хрватске Иво Јосиповић, поводом годишњице „Олује”, тврди да „сви ми у Хрватској дубоко и искрено жалимо за сваком невином жртвом, сваким непотребним злочином и за сваким непотребним разарањем”. Узалуд је и поносан на снагу да се, како каже, суоче и с тим незаобилазним делом приче (злочинима) и да казне оне који су одговорни. Све је то узалуд јер, пре свега, представља самозаваравање.

На то најбоље указује чињеница да правосуђе Хрватске ни после 16 година није успело да изнедри ниједну правоснажну пресуду за злочине у „Олуји”. Да нема пресуда Хашког трибунала, неко неупућен би могао закључити да се никакви ратни злочини нису ни догодили у офанзиви хрватске војске и полиције августа 1995. године.

Јосиповић је безразложно поносан и због тога што добар део хрватске политичке елите нема никакав проблем с тим да јавно подржи људе који су оптужени или већ осуђени за ратне злочине. То је доказала и премијерка Јадранка Косор, када је на обележавању годишњице операције „Олуја” поздравила Анту Готовину и Младена Маркача, које је Хашки трибунал неправоснажно осудио за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања. Штавише, Косорова је то рекла у присуству Јосиповића, што је дефинитивно разбило његову тезу од „дубоком и искреном жаљењу свих у Хрватској”.

Међутим, прва дама ХДЗ-а није то рекла тек да би распалила атмосферу међу домобранима на манифестацији у Книну, већ са конкретним циљем – да крене у освајање у политичкој „олуји”, боље знаној као предизборна кампања.

Будући да ће, пре избора, своју опредељеност према европским вредностима „доказати” потписивањем Уговора о приступању Хрватске Европској унији, Косорова је одлучила да осваја део бирачког тела којем није баш најјасније шта су темељне вредности демократских друштава која почивају на поштовању људских права и владавини права.

Судећи према недавном опсежном теренском истраживању јавног мњења, таквих није мало у Хрватској, будући да 44 одсто грађана и даље верује да међу хрватским војницима није било починилаца ратних злочина, а још девет одсто не зна да ли јесте или није.

Међутим, нису грађани криви за то што не верују у хашке пресуде хрватским војницима и полицајцима за најтеже злочине. Нису криви зато што су управо политичари пласирали ту равнодушност и својеврсно одобравање злочина почињених према другим народима.

Наредних месеци још више ће хрватску јавност засути полуистинама које су била актуелне још у време рата, будући да владајући ХДЗ осећа да полако клизи у опозицију. У тој ситуацији мало ће бити актера на хрватској политичкој сцени који ће инсистирати на томе да се што више сазна о горкој истини из ратних деведесетих. Нарочито када је 16 година углавном прећуткивана.