Шија и врат

Кад си мали народ, или кад си мали човек – другачије ти се пише!

Кад, на пример, кренеш да лупаш, палиш, крадеш, уништаваш град, тучеш се с полицијом, у Београду си хулиган, вандал, беспризорни... Кад то исто радиш у Лондону, онда си тинејџер, младић с капуљачом, дете из сиромашног предграђа... Тако бар испада по извештајима домаћих и страних медија о тренутним уличним нередима у Британији.

Много важнија од ове терминолошке разлике јесте она која се уочава у првом приступу догађајима. За лондонске изгреднике одмах су тражени дубљи мотиви насилништва у њиховом социјалном статусу, анализирани су (Дејан Радуловић из Би-Би-Сија за РТС, рецимо), фрустрације због незапослености, необразованости, растурених породица, беспарице у наглашено потрошачком друштву ...Тек кад се огласио британски премијер, у причу се пробила идеја да поред омладинског необузданог беса постоји и чисто криминална позадина тих акција. За београдске насилнике, сврстане под новокомпоновани политички појам „навијачи“, увек је најважније било прво указати да криминални, па и политички извори шаљу инструкције из позадине. А чији су „непосредни извршиоци“, одакле су, како расту, како живе – била су, па и онда ретка, питања за касније.

Али, у којој год земљи с које год стране да се пође – од политике или од економије, од организованог криминала или од спонтане реакције на непосредан повод – растуће насиље младих је обавезујуће озбиљна тема за медије јер су и они сами, што директно што индиректно, својеврсни креатори тог друштвеног феномена.

Ако се телевизија користи вешто, многе битке могу да се добију уз њену помоћ. Због моћи овог медија ка ТВ екрану хрле представници власти опхрвани тешким државним проблемима, као и појединци, мали људи са великим животним мукама.

 Власник ТВ Пинк Жељко Митровић ових дана повезао је лично и државно. Сопствену телевизију ставио је у службу одбране своје јахте заплењене у Дубровнику, уз објашњење да тиме брани принципе права и правичности и ради у корист интереса свих грађана Србије у односу на државу Хрватску.

Потез је изазвао многе полемике и постао „случај“ који се пуни детаљима с још незнаним крајњим исходом и дугорочнијим последицама. Овом приликом вреди подсетити да се и директор РТС-а Александар Тијанић преко „своје“ телевизије почесто носи с онима који му нешто приговарају – не само у погледу програмских одлука него, на пример, ради непријављивања личне имовине.

Занимљиво је како себе виде или како желе да се представе на екрану најпознатији ТВ шефови у Србији. Кад размењују саопштења с јавношћу, а понекад и на међусобне адресе, слика која илуструје текст „знаковито“ је различита. Тијанић је у свом директорском кабинету, сто му је претрпан папирима, делује као руководилац затрпан текућим пословима. Митровић се „јавља“ серијом својих фотопортрета, у позама манекенским, погледа заводничког, баш као бонвиван са крузинга.

Колико и овакви „имиџи“ утичу на рејтинге којима се поменути непрестано надмећу, пиплметри нису у стању да измере. Гледаоци једини знају. Обе ТВ куће усрдно им се, иначе, захваљују „на поверењу“. Није ваљда да је гледати једнако веровати.