Комшије живе боље од нас

„Келераба је здрава” је радни наслов драмског првенца редитељке Милице Краљ која свој комад и поставља на сцени Београдског драмског позоришта. Премијера се очекује на јесен са глумачким квартетом: Милица Зарић, Иван Зарић, Борка Томовић и Марко Живић.

– Игром случаја испоставило се да ћу режирати сопствени комад. Истина је да сам повремено волела понешто да напишем. На томе се завршавао мој списатељски рад све до пре неколико месеци. Екипа људи добре воље окупила се недавно са жељом да радимо комедију јер смо се сви ужелели тог жанра. У почетку без буџета и сценског простора – каже Милица Краљ и открива:

– Идеја да радимо неку представу у овом саставу родила се још пре 11 година. Стицајем разних околности наша није реализована, све док пре два-три месеца Милица Зарић није прекинула наше затишје и категорично рекла: „Радимо сада или никада”. И поред тога што нисмо имали ни простор, ни новац. Почели смо да радимо у БДП-у који нам је понудио простор за рад, али смо убрзо схватили да смо се нашли у безизлазној ситуацији са текстом који намеравамо да радимо. Разишли смо се на два дана, да мало средимо мисли. У међувремену сам из фасцикле повадила неке текстове. Ето тако је све и кренуло!

Представа „Келераба је здрава” је инспирисана театром апсурда, а Милица Краљ открива зашто баш сада са поменутом глумачком екипом намерава да ради свој текст:

– Театар апсурда је изузетно актуелан, али га данас у позоришту нема, а није га ни лако добро урадити. Теме којима се бави театар апсурда, ипак, јако су актуелне: отуђеност између људи, немогућност комуникације, егзистенцијална угроженост, материјална или духовна, потпуно је свеједно. Можда је ова духовна тежа и гора него материјална. То су и неке теме које прате транзицију, када се губе послови и људи покушавају на све начине да се снађу, а на том путу изгубе оно што је суштина, а то је љубав.

Поред уметничког ангажмана ауторска екипа представе са радним насловом „Келераба је здрава” ваљано се побринула и да материјално потпомогне реализацију свога дела.

– То што се дешава са нашом културом је доста застрашујуће. Када земља изгуби свој културни идентитет, она заправо више и не постоји. Мислим да се у окружењу боље живи, јер криза није оштетила њихову културу. Тамо уметници живе много боље. Улагања у културу су већа, тако чувају свој идентитет. Тако је у Републици Српског, Хрватској, Словенији... Глумци имају боље плате и, да будем конкретна, животни трошкови су много мањи. Запањујуће је да у Бањалуци наше млеко кошта мање него код нас, и да га је тамо било када је код нас била несташица. Времена су чудна! Никада није била овако бедна ситуација. Код нас се углавном очекује да људи раде из ентузијазма. Сада се отвара питање одакле човек може да црпи ентузијазам ако крпи крај с крајем. Мора да постоји и неки филтер са друге стране.

Док разговарамо у популарном новинарском клубу на 15. спрату, Милица Краљ каже да ове вреле јулске дане проводи у породичној кући подно Авале.

– Било ми је лако да пишем, јер сам имала глумце у глави. Заправо сам писала комад за поменуту четворку. Када се уметнику деси да има прилику да ради неоптерећено, па и без било каквог хонорара, онда се осећа слободније. У ходу сам дописивала неке сцене, друге брисала без било какве сујете – каже наша саговорница.

Када Милица Краљ ради нову представу, поуздано знамо да се у позоришту сви радују. Један од разлога јесте то што ова редитељка има специфичан однос са глумцима. Разлог је сигурно и тај што потиче из глумачке породице. Њени родитељи су Љиљана Газдић и Петар Краљ.

– Редитељскимпослом се и бавим због љубави према глумцима. Расла сам у таквом времену када су сви људи који су радили на одређеној представи били као једна породица. Тако су се понашали велики редитељи, што је само по себи стварало нормалну, опуштену атмосферу. Тај приступ позоришту сам усвојила. Не знам зашто бих викала, хистерисала на пробама, кад пре свега мени нису пријатне такве сцене. Позоришни рад до коначног решења је сам по себи мука, а у доброј атмосфери је све то лепше и лакше поднети.