Опрост грехова у ваљевском затвору

Већ две године свештеник Драган Јаковљевић је духовник Казнено-поправног завода за малолетнике у Ваљеву. На ово место постављен је по благослову епископа ваљевског Милутина. Признаје да је дошао са извесним предубеђењима, али наглашава да су она временом потпуно нестала. Сада једном седмично, а по потреби и чешће, у затворској капели служи литургију, а после ње у затворском парку или дому културе унутар Завода, разговара са осуђеницима.

О чему разговарају – не жели да говори. Поштује, објашњава, свету тајну исповести.

– Осуђени ми најчешће постављају питања у вези с покајањем. Много је оних који су, док нису дошли овде, цркву доживљавали као обичну институцију, као грађевину поред које су само пролазили. Обично се њихова питања своде на то да ли сутра другачијим начином живота могу да избришу оно што су урадили. Углавном имају грижу савести и она их подстиче да размишљају о ономе што су урадили. То размишљање их тера на покајање. И само њихово размишљање о ономе што су урадили је велики корак напред – објашњава отац Драган.

За питање да ли су осуђеници, заиста, искрени када говоре о жељи да се покају, свештеник каже да је – тешко. Објашњава да ће се то видети тек када изађу из затвора.

– То је само до њих, мада морам да признам да много зависи и од средине у коју се враћају. Наш је успех ако се и само једна душа спасе – каже духовник у КПЗ Ваљево.

Практикује да богослужење држи једном седмично, углавном суботом. Окупљање је заказано за девет часова, а недуго потом заједно са осуђенима почиње с јутарњим молитвама. Већина оних који присуствује литургијама активно учествују у њима: неки певају, неки читају молитве.

– Сваки наш „састанак“ је у вези с неком поуком која се тиче живота и вере, а касније и моралним порукама. Црква не одбацује људе који су овде због неких својих, црквеним језиком речено, грехова и преступа. Пружа им неке друге погледе на свет, а самим тим и наду да нису одбачени. Овде људи сматрају да је крај живота ако су урадили нешто лоше себи или другима. Објашњавам им да црква у таквим случајевима позива на покајање, даје могућност да сутра могу да промене мишљење према себи, али и другима – каже отац Драган.

У почетку су, наводи духовник КПЗ за малолетнике, осуђеници мислили да је свештеник ту у улози суда. Опходили су се према њему као према неком од запослених у Заводу, мислили су и да све што му кажу „стиже“ до управника. Требало је времена да схвате да отац Драган у свима њима прво гледа човека.

– Овде се све промене дешавају веома споро. Тако је било и са мном. Тако су они прво „испипавали“, проверавали... Сада долазе у зависности од интересовања. У дому културе у оквиру дома приказујемо филмове с моралним садржајем, то их интересује. После одгледаног филма долазе, постављају питања и то је оно што је добро – наводи свештеник Драган Јаковљевић.

-----------------------------------------------------------------------

Осуђен за убиство се окренуо Богу

Жарко Јовановић је осуђен због кривичног дела убиства. Откад је у Ваљеву, увек када је у прилици, помаже оцу Драгану, сређује цркву...

– И пре него што сам дошао у ову установу био сам наклоњен цркви. Као малог, бака ме је водила у цркву. Желео сам да учим за свештеника, али сам у међувремену урадио неке ствари које су ме довеле на ово место. Изненадио сам се када сам видео да на оваквом месту постоји црквица – каже Јовановић.

Због третмана у ком се налазио није одмах могао да почне да ради у њој. Временом је добио то радно место.

– Помажем свештенику шта год да треба. Када држи литургију певам или читам молитву – каже овај младић и открива да је све више осуђених који долазе и каже да је за то заслужан отац Драган.

Мир и осуђених и запослених

Колико је значајна улога свештеника у систему какав је овај у Ваљеву, можда, најбоље сведоче речи управника Завода Слободана Арсенијевића:

– Отпор који осуђена лица имају према установи, запосленима у њој или држави не постоји према свештенику. Он уноси мир који је неопходан свима који раде овај посао, али и осуђенима. То је јако битно.